U redu za dedovinu
6. septembar 2017.
„Dali su im sat vremena da se spakuju i isterali ih, a majku koja je tada bila devojčica, odveli u logor u Kruševlju“, počinje porodičnu priču penzionisani ekonomista Oto Dombović iz Apatina. U to proleće 1945. država ih je kao Podunavske Švabe proglasila kolektivnim krivcima za rat i državnim neprijateljima. Konfiskovana im je sva imovina – više od petsto jutara zemlje i pet salaša.
„Procena je da su Podunavski Nemci raspolagali s više od četrdeset procenata obradivog zemljišta u Vojvodini, gotovo pedeset odsto industrijskih preduzeća, a o ostaloj imovini da ne pričam. To su čitavi gradovi i sela“, priča Boris Mašić, predsednik apatinskog udruženja „Adam Berenc“.
Danas ih u postupku restitucije svega tri procenta potražuje svoju dedovinu, što je, prema evidenciji Agencije za restituciju, ukupno 1.112 podnetih zahteva. „Najviše se potražuje zemlja, zato što su Nemci tradicionalo bili vezani za zemlju. Ali ima i industrijskih preduzeća kao što su Apatinska pivara, ciglane, brodogradilišta, kudeljare, ali i stambene zgrade i kuće u kojima su živeli“, priča Boris Mašić za DW.
Vraća se premalo i presporo
Od 4.671 hektara zemlje, međutim, vraćeno je nepunih 450 hektara. Uz to je vraćeno i oko šezdeset objekata, nešto građevinskog zemljišta i šuma. Premalo i presporo, kažu naši sagovornici iz Apatina. Oto Dombović je posle pet godina uspeo da dobije svega dvadeset jutara.
„Problema ima na svakom koraku“, kaže Mašić. Obilje dokumentacije, overa papira koju sudovi naplaćuju, ali i kopanje po arhivi. „Primera radi, potrebno je naći stare zemljišno-knjižne uloške, a većina njih je, ili uništena ili se nalazi po arhivima ili ko zna gde i teško ih je pronaći. Te dokumente koje je država uništila, traži se od vlasnika da ih oni nađu“, žali se Mašić. S druge strane, poteškoće im stvaraju i katastri koji, kaže, namerno opstruišu proces. „Stari katastarski brojevi su u posleratnom periodu promenjeni i da bi znali koji je današnji broj, katastar mora da izda identifikaciju. To često nije moguće, jer je zemlja ušla u komasacionu masu, ali ni taj papir s tom jednom rečenicom ne izdaju po nekoliko godina.“
Postupak dodatno usporava i proces rehabilitacije, koji je u slučaju Podunavskih Nemaca zakonski uslov. „To znači da se pošalju zahtevi u sve sudove, arhive, i ako ne pronađu nikakav dokaz da su počinili zločin, onda se oni rehabilituju. Međutim, čak i kad su zvanično rehabilitovani na sudu, slučajevi se ne rešavaju, a klijenti su počeli da umiru i deca onda moraju da prikupljaju dokumentaciju ispočetka“, priča Mašić.
On dovodi u pitanje želju države Srbije da uopšte vrati imovinu starim vlasnicima, ali i podršku Nemačke da u tom procesu pomogne. „Od nemačke države u tom postupku nema nikakvog pritiska i pomalo sam razočaran zbog toga što se Nemačka ne interesuje za sudbinu potraživanja vlasništva njenih građana ovde, što sa druge zemlje nije slučaj. Amerika, Kanada, pa čak i Austrija čine mnogo više. Podunavski Nemci doživeli su veliku tragediju i nisu to zaslužili“, kaže Mašić.
Klipove podmeću uzurpatori
Vraćanje imovine potomcima Podunavskih Švaba ne ide ni brže, ni sporije, nego kod svih ostalih građana, kažu u Agenciji za restituciju. „Mi imamo 76.000 zahteva koje obrađuje 80 ljudi, a ti procesi su veoma složeni, dokumentacija je stara 70 godina. Kod Nemaca je dodatno otežano, jer više ne žive ode. Ali gde god se steknu uslovi, mi to rešimo i pre zakonskog roka“, odgovara direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić. U prilog tome govori i činjenica da je baš u slučaju porodice Otoa Dombovića prvi put u regionu zemlja vraćena strancima, odnosno podunavskim Švabama koji nisu državljani Srbije.
Agencija i nije problem, slažu se naši sagovornici. Za njih kažu da rade sve što mogu u okviru zakona, ali prst upiru u institucije koje povlađuju privatnim veleposednicima. Na to već godinama upozoravaju i iz Mreže za restituciju. „Restituciju koče isti uzurpatori koji su tokom devedesetih napravili monopole na nepopisanoj državnoj imovini. Ti se profiti mere milijardama evra na godišnjem nivou, dok s druge strane, država gubi oko 200 miliona evra godišnje zbog neodgovornog gazdovanja poljoprivrednim zemljištem“, priča za DW Mile Antić iz Mreže za restituciju.
On podseća na to da država i dalje nije popisala imovinu i tvrdi da zemlje ima daleko više nego što stari vlasnici potražuju, te da je restitucija jedini način da se ta zemlja identifikuje i vrati u ruke države. „Primera radi, na Kopaoniku je jedna porodica potraživala manje od jednog hektara, ali je kroz taj postupak identifikovano skoro 700 hektara državnog zemljišta koje su hteli da ukradu neki tajkuni. Dakle, država je dobila 700 puta više nego što vratila“, priča Antić.
U praksi su, međutim, odluke Agencije za restituciju praćene žalbama i upravnim sporovima, pa čak i tužbama države – Ministarstva poljoprivrede – protiv države, odnosno Agencije za restituciju, zbog odluka o vraćanju imovine starim vlasnicima. „Građani se po definiciji suočavaju sa žalbama u svakom pojedinačnom rešenju, a sad kada te žalbe bivaju odbijene ili čak potvrđene pred Upravnim sudom, sad se prešlo na drugi, primitivan ali efikasan način, a to je maksimalno prošireno tumačenje toga šta je objekat, pa dolazimo do toga da ako se na zemlji nalazi neko obično crevo koje služi za navodnjavanje, traži se poništavanje i ponavljaju se postupci s obrazloženjem da se tu nalazi neki objekat“, objašnjava Antić.
Težak državni dinar
Nevoljama, međutim, nije kraj ni kada se zemlja vrati vlasnicima. Oto Dombović i njegov brat oranice su dobili na papiru, ali prihod od arende i dalje ubira država. Iako je zemlja u katastru prepisana na Otovu pokojnu majku, država je i dalje daje na licitaciju i izdaje u zakup starim korisnicima. „Nama stigne rešenje da platimo porez, a pare od najma idu državi. Onda smo posle dugih prepisivanja sa Ministarstvom poljoprivrede uspeli da naplatimo taj najam sa zakašnjenjem od godinu, dve, ali smo porez morali odmah da platimo. Sad se borimo za deo koji je sad vraćen da se ne dogodi isto, jer vratiti od države novac – to je jedan mukotrpan posao“, kaže Dombović.
Tu će lekciju uskoro naučiti i oni koji umesto imovine dobiju obeštećenje, jer će, prema najavama, iznos obeštećenja biti manji nego što je vrednost imovine, a isplaćivaće se u državnim obveznicama koje će dospevati u roku od 12 godina. Vlada Srbije bi za početak trebalo da utvrdi koeficijente na osnovu kojih će se računati visina obeštećenja, imajući u vidu da je zakonom predviđeno da se iz budžeta za tu namenu izdvoji maksimalno dve milijarde evra.
Udruženja se tome oštro protive i tvrde da država Srbija novca nema, ali ima zemlje i deset puta više nego što građani potražuju. U slučajevima gde zemljište iz nekog razloga ne može da bude vraćeno, insistiraju na supstituciji. „Svako onaj ko zagovara obeštećenje je saveznik i zaštitnik uzurpatora. Novčano obeštećenje trebalo bi izbeći zato što državi ne treba povećanje javnog duga, zato što ne sme da zaboravi i nemo posmatra zloupotrebe zemlje, već da kroz restituciju što više imovine popiše i stavi pod svoju kontrolu“ priča Antić.
Mašić takođe dodaje da država ne bi trebalo da se boji, već da u tome vidi svoju ekonomsku šansu. „Među potomcima podunavskih Nemaca ima pravih investitora s kapitalom koji se ne bave manipulativnim radnjama, a koji su zainteresovani da ulažu u ovu zemlju, imamo ljude koji su veoma ekonomski jaki koji mogu da investiraju u poljoprivredu i mislim da bi u svakom selu jedan takav investitor jako dobro došao u ovo vreme.“