„Kad sam upisivao školu bila su masovna otpuštanja u železnicama. I svi su mi govorili: Nemoj to!“, kaže nam Mladen Spasić.

Ali on dolazi iz železničke porodice iz sela Kusadak kod Mladenovca – roditelji rade na železnici, stariji brat je mašinovođa… i tako je Mladen u trećem razredu železničke škole i već zna šta će kada je završi – otići će u Nemačku, baš kao što je otišao i njegov brat.

Naime, Železnička tehnička škola u Beogradu sarađuje sa firmom Lenderban koja saobraća na dvadesetak linija u Bavarskoj, na istoku Nemačke i u Češkoj. Već su iz Beograda dve grupe tek svršenih đaka otišle tamo, a Mladen je u sledećoj petnaestočlanoj grupi.

„Meni je brat otišao s prethodnom grupom. On mi je naravno, preneo reči hvale, zadovoljan je. I to je mene još dodatno osiguralo, jer znam da nisam prvi koji će da ode, znam da me tamo čeka zadovoljstvo“, priča nam mladić.

Nedavno je i Nemačka železnica, najveći šinski prevoznik zemlje, najavila da će tražiti kadrove po Srbiji i još nekoliko evropskih zemalja. Već za ovu godinu traže ukupno 2.300 mašinovođa, 2.000 dispečera i 1.000 mehaničara.

Mašinovođa radi kao konobar

Zanimanje je deficitarno i u Srbiji, gde vlast najavljuje veći značaj za železnicu, brzu prugu ka Budimpešti, obnavljanje direkte linije ka Prištini… Dvadesetak mašinovođa godišnje, koliko školuje Železnička tehnička škola u Beogradu, izgleda nije dovoljno za tri državna železnička preduzeća i osam privatnih firmi koje se bave železničkim prevozom.

A posebno nije dovoljno ako mašinovođe čeka prilika kao lekare i medicinske sestre – da odmah odu u Nemačku.

Mlade mašinovođe nemaju ništa protiv. Mahom momci od 18 ili 19 godina, kad završe školu, ne mogu da voze samostalno do 21. godine. Zato su u međuvremenu prinuđeni da se izdržavaju na druge načine. Kao Filip Erić iz Užica.

„Od jula radim kao konobar, plus sam i dobrovoljni vatrogasac“, kaže Filip. „Od malena sam voleo zanimanje mašinovođe, a nikada niko moj nije radio na železnici. Čak su se i moji čudili, otkud mi to. Ali oduvek samo vozovi i vozovi.“

„Želja mi je – a izgleda mi da mi se neće ostvariti – da vozim u Mokroj Gori parnjaču“, kaže Filip. „Trenutno u Srbiji postoje samo dvojica mašinovođa koji voze parnjaču. Želeo sam da ja zamenim jednog od njih kada ode u penziju.“

Ipak, za njega je, kako kaže, dobro rešenje i učenje jezika i „odlazak u sređenu zemlju, tamo gde su bolje pruge i bolji vozovi“. Filip je uveren da se stanje na srpskim železnicama neće još dugo popraviti.

Iz „Srbija voza“ priznaju da nemaju dovoljan broj mašinovođa. Za nesmetan rad im je, kažu na upit DW, potrebno oko 500 mašinovođa, te im sada nedostaje dvadesetak njih. Prošle godine je preduzeće napustilo 150 mašinovođa – polovina ih je otišla u starosnu penziju – a pronađeno je svega 80 novih.

Iz Sindikata železničara Srbije i iz državnog preduzeća „Srbija kargo“ nisu odgovorili na upit DW.

Nemci bacili oko na Srbiju

Mladići s kojima smo razgovarali posao mašinovođe vide kao životni poziv, ali kažu da su svesni da je to težak posao za koji se u Srbiji dobija plata od oko 70.000 dinara.

„Uslovi rada ovde i u inostranstvu ne mogu da se porede. A ni plate. Kod nas samo mašinovođe koje rade u Termoelektrani 'Nikola Tesla' imaju dobru platu. A takvih je malo“, kaže za DW Zlatko Radosavljević, direktor Železničke tehničke škole.

Kaže da je saradnja s nemačkim preduzećem Lenderban izuzetno važna. „Do pre neku godinu važilo je pravilo da, koju god školu završite u Srbiji, nemate siguran posao. Ovo je prvi put da ćemo, kada budemo išli po osnovnim školama da se predstavljamo, moći da kažemo da svi đaci koji završe ovu školu imaju šansu da se odmah zaposle.“

Radosavljević dodaje i to da u Bosni i Hercegovini, na primer, ne postoji škola za mašinovođe, a da je u Češkoj ugašena. Jedine takve škole u regionu su sada škole u Srbiji i Hrvatskoj.

To je verovatno razlog što je nemačka firma Lenderban, jedna od 180 takvih privatnih firmi u Nemačkoj, izabrala za partnera školu u Srbiji. Bojana Malović, koordinatorka saradnje sa Železničkom školom iz Beograda, kaže da su domaće mašinovođe u Nemačkoj sve starije, da se većini bliži penzija.

Dodaje da đaci iz Beograda prvo dobijaju priliku da uče nemački, a na stručno usavršavanje u Nemačkoj mogu da odu sa nivoom B1. Tada primaju 85 odsto plate, dok ne polože praktični i teorijski ispit kojim stiču međunarodnu licencu. Po ugovoru, za Lenderban voze tri godine, a posle mogu i da menjaju poslodavca.

Milan Miljuš, takođe trećak u Železničkoj školi, rešio je da ide u Nemačku, ali i da se vrati u Srbiju nakon tri godine. „Odlazak vidim kao stručno osposobljavanje zato što su tamo bolje pruge, bolji vozovi, moderniji način života, železnice, sve… Smatram da mi je to korak napred, zato što planiram da upišem fakultet jednog dana. Možda i da ovde budem na nekom višem položaju u našoj železnici.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android