Marko Jovanović iz Niša je krenuo u renoviranje stana. Nije ni sanjao koliko će to biti teško. Problemi su nastajali na svakom koraku, a od majstora ni traga. „Krenuli smo nekim zvaničnim kanalima. Pozvali preduzeće koje radi prozore i naručili prozore, onda nakon nekih dvadesetak dana, mesec dana, pošto nam se žuri, supruga mi je trudna, krenuli da zovemo već pomahnitalo u smislu, 'nema vas, probili ste jedan, drugi, treći rok'. I onda se javio taj problem da su njima majstori koji rade montažu u stvari otišli u inostranstvo”, priča Marko za DW i dodaje: „Okrenuli smo sigurno 50 – 60 brojeva telefona, da bi možda svaki deseti došao da pogleda, da bi možda eto ostao taj jedan koji će da radi posao“.

Ni preporuke nisu pomagale da majstor prihvati posao u renoviranju stana, jer kako kaže naš sagovornik, nakon što su videli obim posla, mnogi su zbog drugih poslova odbijali da prihvate nove obaveze.

„Jedan zid u stanu smo rušili, pa je problem bio onda izneti taj šut, pa nismo mogli da nađemo majstora koji će to da sruši, pa ko će to da popakuje i da iznese. Na tom zidu je bio radijator, morali smo da ispuštamo vodu iz sistema, morali smo da izmeštamo radijatore sa jednog mesta na drugo, pa onda zamena ventila, pa promena tu stolarije, a onda kada smo srušili taj zid otvorila nam se rupa u parketu“, nabraja on sa uzdahom. Mnogobrojne rupe je tako trebalo zapušiti. Na kraju su morali da se snalaze na druge načine. Električar je kolega sa posla, a moleri prijatelji. To je bio jedini način da se posao privede kraju na vreme.

Ni na gradilištima ih nema

Sa majstorima svih profila imaju problem i firme koje se bave bilo kojom oblašću u građevini. Vlasnik privatne firme koja se bavi elektroinstalacijama Stefan Mitrović ne sme da preuzme više poslova jer nema dovoljan broj električara. Tražio ih je kaže i preko Nacionalne službe za zapošljavanje.

„Ljudi nisu voljni za ponuđene uslove da ostanu ovde, lakše im je da odu u inostranstvo, da tamo čak i za neki kraći vremenski period u roku od tri, četiri meseca zarade određenu količinu novca za koju bi ovde radili godinu dana. A sve je lakše otići u inostranstvo. Iskreno, voleli bismo da i damo veće plate ljudima, ali u trenutnim uslovima, to nije realno, mi ne možemo da im damo nemačke plate”, objašnjava Mitrović.

Međutim, nije samo odlazak majstora problem. Problem je i ko od majstora ostaje u Srbiji, navodi Lazar Lazić, građevinski inženjer po struci. On je odgovorni izvođač radova na nekoliko gradilišta.

„Problem je sa radnicima betonske i tesarske struke pre svega. Njih je sve manje, sve više odlaze u inostranstvo i ovde ostaju ljudi koji sebe nazivaju majstorima, koji su ljudi kvaliteta nekad prosečnog fizikalca. Konkretno ovde na ovom gradilištu, ja sam imao sedam ekipa tesara, od kojih za jedne mogu da kažem da su vredeli nešto, da su kvalitetni ljudi. Ovo ostalo, sve je…“, kaže taj inženjer za DW.

A majstore izvozi i Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije, bar one retke koji se nekim čudom i nađu na evidenciji službe. U ovoj instituciji nam kažu da je jedini uslov za poslodavca da imaju minimalac koji je zagarantovan u zemlji odakle je poslodavac.

Oni koji ostaju, kreiraju i cenu

Manjak majstora u Srbiji napravio je još jednu promenu - uslovio je i cenu sata. Prema rečima građevinskog inženjera Lazića, ostali su lošiji majstori sa višom cenom. S druge strane, cene se razlikuju od grada do grada. Dok je u Nišu radni sat 2 evra, u Beogradu je ta cena viša. Ipak, najviša je u inostranstvu. Zato se ni Saša Miljković više ne dvoumi. Ako je kao vodoinstalater u Hrvatskoj prošle godine prošao dobro, u Nemačkoj će ove zime proći još bolje.

„U Srbiji može se za 250 radnih sati zaradi nekih 500 evra. Dok za isti taj posao u Nemačkoj, za isti broj radnih sati, bilo bi bar četiri puta više. Prošle godine sam radio u Hrvatskoj u Poreču, tamo smo isto imali pun fond radnih sati, i bilo je nešto približno, kao i u Nemačkoj. Iskustvo je lepo, tako da zato i planiram ponovo da idem. Krajem godine sigurno idem za Nemačku“.

Saša kaže da je posao jednako težak, ali da ono što čini znatnu razliku su sigurnost i novac. „Ako ovde radite ujutru od 7 do uveče 6 ili 7, onda dođete kući i samo prespavate u svom krevetu. Za 500 evra. A gore spavate u tuđem krevetu za 2.000 evra. I to je ta razlika.“ U inostranstvu se naprosto može za kraćre vremre zaraditi mnogo više.

„Tamo odete i odradite 9 meseci, posle dođete ovde i slobodno godinu i više možete da ništa ne radite i da živite od tih para. A ovde je to teško i da se zaradi zato što nemate taj kontinuitet u poslu, ovde je i naplata teška i sve ostalo, a gore imate tu sigurnost“, tvrdi on i dodaje da je u Srbiji jedan od najvećih problema taj što se radnik ne ceni, već bi svaki poslodavac voleo da radnik radi po dvanaest sati dnevno, a da plaća što manju satninu. Zbog toga kaže, ni svoju decu nije uveo u posao kojim se bavi decenijama.

Marku Jovanoviću je trebalo dva meseca da pronađe majstore za renoviranje stana, a ekipe na gradilištima se menjaju jer u sred posla im iskrsne mogućnost za odlazak u inostranstvo, ostaje nejasno – ko će raditi majstorske poslove u Srbiji.

Izgleda da je 2 evra po satu dovoljno za nekoga, pa se već sada u Srbiji uvozi radna snaga. Na jednom gradilištu u Nišu rade isključivo Turci. Nešto južnije na gradilištima su Albanci, a u istočnoj Srbiji na mnogim gradilištima rade radnici iz Rumunije.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android