Centar Berlina. Poznati kompleks zgrada tzv. „Hakski dvori“, savršeno restaurirani ambijent u jugendstilu svakodnevno privlači mnoštvo ljudi svojim ekskluzivnim trgovinama i decentno osvetljenim prostorima. Malo dalje je Rosentalova ulica koja vodi prema Prenclauer bergu, popularnom sastajalištu berlinskih kreativaca.

Pored jednog neupadljivog natpisa, poneko nakratko zastane. U zadnje, sivo dvorište gotovo niko ne ulazi. Većina izdaleka posmatra to dvorište u kojem su po zidovima kuća sprejevima iscrtani ili ispisani grafiti. U dvorištu su detine bicikala i mnoštvo mladih ljudi koji očigledno govore različitim, stranim jezicima.

Berlinski Centar ne želi da bude muzej

Školski razred koji je za danas ovde došao je iz okoline Berlina. To nisu deca velegrada. Učiteljica, gospođa Herold, pokušava da privuče pažnju svojih učenika. Oni još čavrljaju i zabavljaju se svojim mobilnim telefonima.

Izlizane, škriputave stepenice vode na drugi sprat stražnje zgrade. Gore se pred posetiocem otvara dobro osvetljen izložbeni prostor. Na zidovima je mnogo slika, tu i tamo poneka vitrina. Odmah na početku je ikona: Dnevnik Ane Frank, verna reprodukcija sa crveno-kariranim platnenim koricama i malom zlatnom kopčom. Ana ga je dobila za svoj 13. rođendan.

Centar Ane Frank ne želi da bude muzej, priča Emre (26), jedan od vodiča koji tu rade volonterski. Za vođenje školskih razreda zaduženo je 20 mladih ljudi, uglavnom studenata. Većina mladih posetilaca ima 13 ili nešto više godina, i većinom kao izborni predmet u školi imaju istoriju ili nemački jezik. Ali, Centar posećuju i niži razredi. Svake godine obiđe ga preko 30.000 dece i omladine, delimično i iz inostranstva.

Ekskurzija u privatnu porodičnu istroiju

„Da li ima stvari koje vam spontano padaju na pamet u vezi sa Anom Frank?“, pita Emre. „To može da ima veze sa njom kao osobom ili na vreme u kojem je živela.“ Svi marljivo pišu na svojim karticama.

Emre strpljivim pogledom primećuje kako se situacija smiruje pa konstatuje. „Zapravo sve četiri grupe pišu slične stvari. 'Dnevnik' se pojavljuje u tri od četiri grupe. Da je ona bila Jevrejka, imamo u dvema grupa. I to da je morala da se krije. Druge dve grupe su napisale da je bila progonjena. Uvek se ponavljaju iste stvari.“

Drugi krug: „Imate li pitanja na koja ste uvek hteli da dobijete odgovor?“ „Zašto je Hitler mrzeo Jevreje“, čita jedan dečak sa svoje kartice. „Šta bi bilo da je Ana preživela koncentracioni logor?“, pita jedna devojčica duge plave kose. Emre pažljivo sluša pitanja pa zatim grupu učenika uvodi dalje u istoriju. „Šta mislite, ima li još dnevnika nekih drugih mladih ljudi?“ Svi su začuđeni kada je počeo da nabraja koliko je mladih u vreme nacizma pisalo dnevnike. „Ana nije bila jedina. A zašto je upravo njen dnevnik postao tako poznat?“ Niko ne zna odgovor, a svi o tome razmišljaju.

Učenici se dele u manje grupe u dugačkom prostoru u kojem, uz grafičku hronologiju dešavanja od 1933. do 1945. na kojoj s leve strane stoji lična, porodična priča, svakodnevnica u Frankfurtu, bekstvo u Holandiju, a s desne, istorijski događaji od prvih progona Jevreja u nacističkoj Nemačkoj, do strahota u koncentracionim logorima.

Uroniti u život Ane Frank

Učenici živahno raspravljajući gledaju slike i pojedine stranice iz dnevnika: Ana se igra u pesku 1937, Ane na plaži sa starijom sestrom Margot, Anin razred u školi Montesori. Slede slike tesnog skrovišta u amsterdamskoj kući. „Hvata me teskoba više nego što mogu i da iskažem zato što nikad ne smemo da izađemo napolje i veoma se bojim da ćemo da budemo otkriveni i ubijeni“, zapisala je Ana 28. septembra 1942, što se može pročitati na zidu.

Koncept izložbe privlači učenike. Ne skidaju pogleda sa slika i tekstova na zidu. Niko više ne zbija šale. Taj deo izložbe koncipirala je amsterdamska Kuća Ane Frank, partnerska ustanova berlinskog Centra. Danas centri Ane Frank postoje i u Londonu, Bazelu i Njujorku. Životna priča Ane Frank (1929-1945.) nailazi na interesovanje publike bez obzira na uzrast i jezik.

Simbol progona Jevreja

„Nadam se da ću sve moći da ti poverim, onako kako to nikom nisam mogla“, stoji u Dnevniku pod datumom 12. juna 1942. Misli vrludaju – od hrabrosti do očaja. Tu su najtajnije želje i misli koje ljude i danas zaokupljaju. Dnevnik je preživeo, Ana nije. Mlada devojka umrla je ubrzo nakon svoje starije sestre od tifusa u koncentracionom logoru Bergen-Belzenu, dve nedelje pre nego što su saveznici oslobodili taj logor.

„Možete li to da zamislite, ona nije mogla da se tušira, nije imala cipele. U logoru nije bilo hrane osim hleba tvrdog kao kamen i vodene supe.“ Nastupa tišina. Svi potreseno gledaju Emrea koji jasnim slikama pokušava da im predoči brutalnu stvarnost jevrejske dece u to vreme. „Sigurno nije želela da na taj način umre“, kaže jedna devojčica svojoj prijateljici.

Na putu ka izlazu nalazi se tabla na kojoj su ceduljice. „All the respect for you, Anne“, piše na jednoj. „Stop Wars. Anne Frank lives. We'll never forget her“, napisao je Migel iz Paname. „It's always easier to love than to hate“, napisala je devojčica iz Poljske. Ana Frank je mlada devojka koja ljude ohrabruje sve do danas. „Svi mi živimo s ciljem da budemo srećni, svi živimo različito, a opet jednako“, zapisala je Ane 6. septembra 1944. u svoj mali, crveno-karirani dnevnik. On je, srećom, ostao sačuvan.