Pešačka zona u Vranju pred kraj radnog vremena. Kafići i prodavnice, sve je gotovo pusto. Prolaznici prepoznaju novo lice, a sa fotoaparatom tu svako privlači pažnju. „Šta to slikaš“, pitaju. Raspituju se zašto, za koga. Ni drugim, „običnim“ danima, Vranjanci često nisu raspoloženi za razgovor sa novinarima. A posebno ne dva dana nakon što su se političari iz dva suparnička tabora fizički sukobili.

Šta se tačno dogodilo? To smo mogli da pitamo samo opozicionare, jer političari iz vladajućeg SNS ni posle brojnih telefonskih poziva, pregovaranja sa sekretaricama, ni posle više sms-poruka, nisu želeli da razgovaraju.

Napad sa političkom pozadinom?

Predsednik gradskog odbora Narodne stranke Đorđe Ristić i njegov potpredsednik Dragan Pavlović, za DW kažu da su napadnuti u dvorištu ispred njihovih prostorija, nakon mnogo uvreda i dobacivanja preko ograde iza koje se nalazi biračko mesto u prostorijama Radničkog univerziteta.

„Prvo su nas vređali, psovali, dobacivali nam, pa potom obišli ogradu i počeli da nas udaraju. Bacili su se na Dragana, a ja sam se, nakon nekoliko minuta izvukao i izmakao da zovem policiju. Čak su nas i u prisustvu policije nazivali majmunima i psovali“, tvrdi Ristić.

„Nije im bilo dovoljno to, nego su se pojavili i u zdravstvenom centru, gde nisu mogli lekovima da mi spuste pritisak, i opet nam dobacivali i vređali nas. I tada smo zvali policiju i došli su i po drugi put. Bili tu sa nama neko vreme“, priča pokazujući svoje napukle naočare i danas vidno uzbuđen Dragan Pavlović.

I Ristić i Pavlović saglasni su da napad na njih ima isključivo političku pozadinu – zbog kritika vlasti u njihovim saopštenjima. „U tim saopštenjima mi stalno kritikujemo ono što je loše. A sve je loše. Vranje je nekada bio industrijski gigant u ovom pograničnom delu naše zemlje, a sada je ekonomski devastiran grad i centar siromaštva na jugu Srbije. Ni za šta što rade ne možete da kažete da je dobro“, kaže Ristić.

Medijski geto

Kako je biti opozicionar u jednom takvom gradu? „Jako teško i to iz mnogo razloga. Jedan je da, ukoliko ste opozicionar u Vranju, vi ne možete da radite ni da budete zaposleni, jer ovde, osim javnih preduzeća, možete jedino da lepite đonove ili da sklapate nameštaj. Drugih firmi nema“, priča Ristić i dodaje da je i on nezaposlen.

Dvojica opozicionara naglašavaju da im je neizmerno značajna podrška pojedinaca – kako prijatelja u Vranju, tako i poznatih ljudi van politike. Ta satisfakcija ne čudi, jer, kažu, kao opozicija ne mogu da dođu ni do jednog lokalnog medija. „Mi se pojavljujemo samo na portalima Infovranjske i Vranjenews. Sve ostalo su njihove televizije. Ja se i ne trudim da im šaljem saopštenja, jer ih neće objaviti“, kaže Ristić.

Od 26 medija koliko ih je registrovano u Vranju, ta dva su jedini mediji koji „smeju“ da pišu i o tim temama. Radoman Irić, novinar u penziji, za sebe kaže da je uvek „pišao uz vetar“, zbog čega je zaradio i rupu u radnom stažu od 16 godina. Svoje penzionerske dane provodi u redakciji Infovranjske, portalu nastalom nakon gašenja Vranjskih novina pod pritiskom vlasti.

„Oni“ i „mi“

„Skoro 44 godine sam novinar, a ovo što se sada dešava nije se dešavalo ni u Miloševićevo vreme. A tada smo mislili da je to dno dna, tada su i mene, jer sam bio protiv Miloševića, ostavili bez posla i izbacili na ulicu“, priča Irić. „U ljude se sada jednostavno uvukao nekakav strah. Više se ne mešaju, postoje ’mi’ i ’oni’. Oni imaju svoje kafane, mi imamo svoje, oni imaju svoje ulice, mi imamo svoje, oni svoja javna okupljanja, mi svoja. I to funkcioniše tako“.

Ko su „oni“, a ko „mi“? Radoman odgovara da smo „mi“, kao i u celoj zemlji, malobrojni. I da su te podele u svim sferama društva – i među građanima, i među novinarima, i u privredi. Podseća na primer ugašenih Vranjskih novina, tačnije na to da su privrednici koji su želeli da dođu do sredstava na konkursu uslovljavani time da moraju da raskinu saradnju s tim medijem.

Na pitanje da li se po kafanama i po kafićima priča o politici, Radoman odgovara: „Pa priča se, ali videli ste me malo pre kako sam se okrenuo nekoliko puta iza sebe, jer čovek koji je sedeo tu došao je dva minuta posle mene. Da li je teorija zavere ili realan strah – ne znam. Ja ipak mislim da je to realan strah.“

„Naše mišljenje ne vredi ni pet para“

Strah za bezbednost uvukao se i među odbornike opozicije. U Skupštini grada Vranja njih je 9 od ukupno 65. Među tih 9 je i Pavlović sa početka priče, ali i Nela Dimitrijević kao potpredsednica Gradskog odbora Demokratske stranke (DS).

„Iako su u tim skupštinskim stolicama ljudi koje poznajemo, sa kojima smo išli u školu, naši rođaci, prijatelji, svi oni izgleda da imaju direktivu da sa nama ne smeju da provode vreme, da odu na kafu. Sednica Skupštine opštine je zato jedina prilika gde mi možemo da ukažemo na ono što nije u redu, šta se radi i šta je protivzakonito, ali sve što kažemo sa skupštinske govornice vrlo često ostane bez odgovora. Problem je što naše mišljenje ne vredi ni pet para. Ja na primer nisam imala nekih fizičkih pretnji, ali verbalnih jesam. Takođe, bilo je tu i neumesnih komentara i neprijatnosti po pitanju posla“, kaže Nela Dimitrijević. Kao i naši prethodni sagovornici i ona tvrdi da u ovom trenutku u Vranju niko ko nije član SNS ne može da radi.

Takođe kaže, isto kao i članovi Narodne stranke, da fizički obračun tokom izbora nije jedini, već da je nedavno još jedan član SNS „prebio ženu iz komšiluka jer se bojao njenih pasa“. I u tom slučaju je kako kažu, žrtva prikazana kao nasilnik, pa je žena morala i u pritvor. Nela Dimitrijević podseća i da je u poslednjih nekoliko godina Vranje grad sa najviše zapaljenih automobila.

Apatija

Poznata izreka iz tog kraja glasi „u Vranje nema laganje“ – pa se očekuje da će najsvežiji događaj rasvetliti snimci sa kamera koje se nalaze na zgradi Radničkog univerziteta, a koje su usmerene na prostorije Narodne stranke ispred kojih se „obračun“ dogodio.

A dok ne stigne izveštaj, u Vranju se o tome ne priča mnogo. Strah ili nešto drugo, tek dugogodišnji novinar Radoman Irić kaže da je Vranje najmanje podložno promenama od svih gradova u Srbiji.

„Vranje je uvek bilo ’glavni grad’ Socijalističke partije Srbije (SPS). Drugim rečima, od uvođenja višepartijskog sistema oni su uglavnom bili sami ili eventualno s nekim partnerom na vlasti – sve do 2016. godine, kada su naprednjaci preuzeli vlast. Inače, hroničari su zabeležili da su Vranjanci i Vranjanke uvek lili krokodilske suze za prethodnom vlasti. Tako je bilo i za vreme Turaka koji su ovde vladali 450 godina, tako je kasnije bilo i sa Bugarima, pa i sa Nemcima... 450 godina, to je baš mnogo.“

Da li je apatija hronični problem Vranjanaca, tek u celom gradu nismo pronašli baš ni jedan politički grafit kao simbol otpora običnih građana. Za sada otpor pruža samo malobrojna opozicija, koja sprema i krivične prijave protiv četvorice napadača, najavljuje predsednik Gradskog odbora NS Đorđe Ristić. I naglašava: „Jeste, strah me je za svoju bezbednost. Ali se ne bojim. I neću da se bojim. I neću da dozvolim da se povučem, jer ukoliko se povučem – mi smo gotovi.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android