Jednu stvar se može tvrditi: trenutak u kojem je pogubljen Nimr al Nimr i drugi osuđenici nije proizvoljan. Saudijska država vrlo dobro zna šta čini. I isto tako: kada to čini. Nisu u Rijadu nimalo naivni, i unapred su mogli da predvide kakve će biti posledice masovnog pogubljenja. S druge strane, ako ne i primarno, to znači da je izvršenje smrtne kazne i politička poruka. A ona kaže: neka se niko ne kači se s nama. Ni iz ni izvan Saudijske Arabije. A kome padne na pamet da se sukobi s nama, mora računati s posledicama.

Te poruke su usmerene prvenstveno opoziciji u sopstvenoj zemlji. Za opozicionare su smaknuća najoštrije moguće upozorenje. Trenutno saudijsko pravosuđe sledi oštar kurs protiv oponenata svih boja: pred sudom su se našli bloger Raif Badavi kao predstavnik liberala, pesnik Ašraf Fajad kao predstavnik kulturne moderne, te pogubljeni Nimr al Nimr kao jedan od najviših predstavnika saudijskog šiizma. Zbog protesta protiv režima na smrt je osuđen i Al Nimrov nećak Ali al Nimr. U trenutku izvršenja krivičnog dela imao je samo 16 godina. Ti poznati slučajevi dobro ilustruju odakle sve kraljevska porodica vidi navodne pretnje po svoj režim. Na te pretnje Rijad sad reaguje u maniru sirijskog krvnika Bašara al Asada.

Na spoljnopolitičkom planu bi smaknuća očigledno trebalo da pošalju signal snage i odlučnosti. Nakon delimičnog povlačenja SAD kao sile zaštitnice, Saudijska Arabija pokušava da se pozicionira kao moćna regionalna sila. To čini pod novim, tek tridesetogodišnjim ministrom obrane Mohamedom bin Salmanom, koji je i zamenik princa prestolonaslednika. Već nekoliko meseci saudijsko vojno vazduhoplovstvo predvodi napade pretežno arapske alijanse na susedni Jemen, koji je već odavno postao poprište delegiranog rata sa šiitskim Iranom. Rezultat je 3.000 ubijenih civila i dva miliona prognanih – to je režimu u Rijadu potpuno svejedno.

Nedavno se on postavio na čelo još jednog saveza: „antiterorističke alijanse“ u Siriji – ta lijansa zaslužuje da se piše pod navodnicima jer režim koja vrši masovna pogubljenja teško možete priznati kao iskrenog borca protiv terorizma. Pogubljenjima su svesno provocirani neredi u Iranu, ali i u Iraku, te na strani šiitskog Hezbolaha kojeg podržava Iran. A sve to s ciljem zbijanja redova među sunitskim partnerima Saudijske Arabije u kontekstu krize u Siriji. Konflikt se konfesionalizuje i time dodatno podgreva. Smaknuća su mnogo više od izvršenja ionako sumnjivih presuda. Ona su strateška kalkulacija. A pravosuđe politički servis.

Naravno da su i protesti u Iranu više nego upitni. Već i okolnost da je iransko rukovodstvo dozvolilo juriš i uništavanje saudijske ambasade pokazuje da i režim mula u Teheranu nije zainteresovan za smirivanje sukoba. I njemu je politička kalkulacija važnija od međunarodnog prava. A po njemu bi Teheran bezuslovno morao da obezbedi zaštitu ambasada. Umesto toga, Iran se drsko proglašava zaštitnikom šiita – i to šiitskih građana drugih zemalja. Protest Irana nije verodostojan i zbog toga što je ta zemlja uz Kinu u vrhu po broju izvršenja smrtnih kazni u svetu. Uzgred, odmah iza njih je Saudijska Arabija.

I pogubljenja i reakcija na njih ponovno nam pokazuju kakva su ta dva režima koja vedre i oblače na Bliskom istoku. Dobra volja se ne nazire ni na jednoj strani. Najnovija eskalacija bi mogla imati dodatne smrtonosne posledice za civile u Siriji i Jemenu. A zapadne vlade bi ponovo trebalo da se pozabave pitanjem da li žele da dva zavađena režima u Persijskom zalivu zaista nazivaju „partnerima“.