DW: Pre godinu dana je Savezna vlada donela zakon o ubrzanom postupku odlučivanja o zahtevu za azil. Kakav je efekat ovog zakona do sada? 

Sebastijan Ludvig: Merkel je u septembru 2015. godine rekla: "Uspećemo". Nakon njenog nedavnog zahteva da se oni čiji je zahtev za azil odbijen - što pre deportuju, ja se pitam: Šta je ona time mislia? Svi su mislili da 'uspećemo' znači primiti izbeglice. Ako sada pogledamo rezultat, moramo zaključiti da je ona verovatno mislila: Uspećemo u tome da izbeglice više ne dolaze i da oni, koji su odbijeni, budu brzo deportovani.

Broj zaposlenih u Saveznom uredu za migracije i izbeglice (BaMF) je porastao sa 3000 na 10 000. To je za svaku organizaciju ekstremni izazov. Na osnovu onoga što je rekao šef tog ureda naime da u ovoj godini nastoji da reši milion zahteva za azil, zaključujem da se radi samo o kvantitetu, a ne kvalitetu.

Može li BaMF da obezbedi preciznu proveru tokom postupka odlučivanja o zahtevu za azil, s obzirom na veliki broj zahteva?

S obzirom na to da je u Nemačku dolazilo sve više ljudi, broj zahteva se nagomilao. Mnogi ljudi su napustili prvo prihvatilište a da uopšte nisu podneli zahtev za azil. Posledica toga je da BaMF više nije znao koga mora pozvati na podnošenje zahteva za azil, a bilo je slučajeva kada su pozivi dostavljeni tek nakon što je rok već bio istekao.

Ono što je važno u procesu izdavanja azila jeste saslušanje tokom kojeg izbeglica može reći zašto je pobegla i zašto misli da je potrebna zaštita. Ako se to saslušanje odvija pod vremenskim pritiskom onda se mnogi ne otvaraju i ispričaju samo da se plaše da će biti ubijeni bez konkretnih informacija. Pri tome nastaju protivrečnosti. A zahtev za azil se odbijau pravo na osnovu protivrečnosti. Ono što je standard u postupku odlučivanja o azilu je i to da izbeglica, čiji je zahtev za azil odbijen, mora dobiti mogućnost da otkloni protivrečnosti. Ali do toga uopšte više ne dolazi.

Postoje mesta za registraciju. Tamo se podnosi zahtev i kratko nakon toga se održava saslušanje i nekoliko sati kasnije se donosi odluka. U ovoj fazi izbeglicima se jedva još može pružiti savetovanje i objašnjenje - šta je postupak o zahtevu za azil, da to nije saslušanje kod policije. Ubrzani postupci u ovim centrima za registraciju su osmišljeni za slučajeve koji se mogu jednostavno odbiti ili prihvatiti. To je slučaj kod ljudi iz zemalja sigurnog porekla kao što su Srbija, BiH, Albanija i Kosovo. A posle ipak ostaju takozvani kompleksniji slučajevi.

Nije li ta podela na osnovu nacionalnosti vrlo problematična?

Ta podela postoji da bi se obradilo što više zahteva. S obzirom na to da ima milion zahteva, BaMF preferira slučajeve za koje je potrebno manje vremena. No, to vodi tome da izbeglice, kojima je potrebna zaštita, moraju dugo da čekaju. Mi imamo rokove do dve godine dok se odluka ne donese.

To da se ljudi dele na osnovu nacionalnosti je problem, potpuno nezavisan od ishoda postupka za azil. Na primer - priznati Sirijac još tokom postupka odlučivanja o zahtevu za azil sme da pohađa kurs integracije,  priznati Avganistanac ne. To dovodi i do problema u izbegličkom domu. Ljudi iz zemalja sigurnog porekla moraju da tu da žive do kraja postupka o azilu i do napuštanja zemlje. To vodi ka totalnoj izolaciji. Započeti integraciju nakon te početne izolacije je puno skuplje i intenzivnije. Čak i ako neko mora natrag u zemlju porekla, škola i obrazovanje bi mu koristili. To je takođe neka vrsta razvojne saradnje.