Ti više nisi ti – rekla je moja sestra.

– Eh, kad bi neko bio onaj koji jeste. Možda nisam onaj kakvog bi ti želela. Ne, ne, vrlo dobro znam šta govorim. Svaki put, za svake nove posete, ti kao da si poricanje vlastitog sebe, kao da gubiš svoja najbolja svojstva. Ne znam kakvog vidiš sebe sam, ali ti više ni izdaleka, ni u tragovima, nisi ni senka samog sebe. Ima već godina kako se nisi nasmejao, a sa tobom ni mi. Ti si braco, bio čovek cirkus. Stotinu kerefeka, viceva i humora od tebe nikad dosta, da su nas uvek kad bi otišao bolela usta i stomaci od neobuzdana smeha. Nije se mogla izmeriti tvoja blesavost.

Prošle godine primorao si nas da svi zaigramo tvist, skakao si ko kengur sa Azrom duž dnevne sobe, sa vama ustopice, lajući, naš irski seter Karlo. Jedared je na našu veliku zaprepast zaplesala i naša pokojna majka sa tobom. Uspeo si tražeći njene omiljene oldtajmerke na računalu, da je primoraš da posle 30 godina prvi put pusti glas i zapeva pesmu „Devojko mala“.

To do danas pominjemo sećajući se njenog lika koji još ne iščezava sa ove sofe na kojoj je preko dana sedela. Nije čovek mogao da dođe do reči od tebe čoveče. U poslednje vreme kad dođeš, satima ne izustiš niti jedno jedino slovo, mora klještima da ti se vadi iz usta svaki odgovor. A i kad progovoriš, kao u iznudici, učiniš to nekim glasom koji kao da nije tvoj…

Pamtiš li kad ti je naša tetka rekla da me voli što sam tako „pantljiv i da trevljavam kad imitiram dedu“ – pokušao sam da skrenem njenu priču na vedrije note. – Sećaš li se da je tetka uvek zamerala našem ocu što me nije „dao da idem za Čkalju“? Majka naša umela je na sve te moje imitacije da odvrati – Tja, svakoga on ume da imitira, samo ne ume da vidi i imitira samoga sebe.

– Prepoznavala sam ponekad u tvome oku, nakon najvećih ludorija – nastavila je – neku tugu, koju si tako tvrdo ćutao u sebi i to nikada nisam kanila da ti kažem, ali sada, to više nije ni tuga moj braco.

Ti više ne sediš isto, tvoja su ramena klonula nadole. – Šta li ti se događa tamo u tom Kelnu, da mi je znati – prekrila je lice rukama…

– Šta ima da mi se događa pobogu, događa mi se život, jednako kao i tebi i svima… Zapravo, mislio sam, događam se,uglavnom, na svoju najveću nevolju, sam sebi. Kad bih sada, te obrise u sećanju moje sestre pokušao snagom nekadašnjeg umeća, barem da imitiram i odobrovoljim.

Tja, svakoga on ume da imitira, samo ne ume da vidi i imitira samoga sebe.

*

Moja sestrica Nada. Njeno ime Nadežda, koje stoji tvrdo tetovirano štampanim slovima u njenim ličnim dokumentima, meni je vazda zvučalo kao da je neko njenim imenom otresao o patos. Tako je i ona pristajala na to svoje ime kadgod je naša mati bila srdito dozivala. Nisam dugo bio svestan njenog postojanja kao moje sestre, starije godinu i polovinu. Nejasni su obrisi njenog prisustva u ranom detinjstvu. Najpre samovanje po hotelskim sobama dok naši otac i majka do ponoći svirahu dole u sali hotela Zlatibor u Užicu, u čijem smo apartmanu stanovali šezdesetpete.

Pamtim đipanje po krevetima i imitiranje pevača i popularnih šlagera za dugih noći dok radio svira. Naše maštovite igre sa limunom u glavnoj ulozi kojemu smo nadenuli ime Gorka. U njegovoj, nameštenoj sobi u kutiji za cipele, u kojoj je krevet bio očeva četka za cipele prekrivena bordo somotskom krpom za glancanje. Naš izmišljeni konj zvao se Tonka. I ostao je do danas u arhitekturi našeg detinjstva. Potvrdila mi je sve to uz neskriveno čuđenje da još i danas sve pamtim do u detalj. Moja sestra i moje koleno se sećaju kad me je ona nakon bezazlene svađe zveknula čekićem u taj deo tela. Ja pamtim samo bol. Ona se seća kad smo se opili nakon što smo izjeli višnje iz prazne flaše rakije višnjevače i teturali po sobi kao tek rođeni pilići po dvorištu.

Moja je sestra popila svoju prvu kafu u dukat-šlafroku na terasi za jutarnjih sedeljki sa ocem i majkom. Pripalila prvu cigaretu. Odlazila sa drugaricama na kupanje u Moravi, izašla u grad pre mene. Provalila svaki štek u koji sam krio svoj dnevnik. Svaki put me prevarila već u prvoj sekundi kada smo lomili jadac. – Baci ovo – turila bi mi svoju polovinu u ruke i kako bih je dohvatio, vrisnula na sav glas – Jadac ! Niko nije uživao kao ona kada me prevari. Kada bi moju figuricu, za igara „Čoveče ne ljuti se“ izbacivala sa pozicije, zavrljačila bi je na drugi kraj sobe. Moja sestra Nada.

Međutim ono po čemu je, više od svoje lepote, bila nadaleko poznata u dugoj ulici Kneza Miloša bio je njen magijski odnos sa životinjama. Tih godina se u Ivanjičkom sokaku bilo nakotilo obilje pasa mačaka, kokoši i petlova, jagnjadi i prasadi. Oni kerovi i paščad nakazni hibridi mešanci svih mogućih rasa bili su dlakava, zubata, nokata, okata čudovišta kojih su se svi redom panično plašili i zaobilazili sem nje. Kada se ona sagne i pruži ruku, nema tog beslovesnog stvora koji podvijena repa ne bi onemeo i prilegao pred njene noge. Tako je bilo sa onim ljutim ovnovima kojima ni gazde nisu smele bez zorta i debele pritke da pristupe. Sva bi se ta divlja i ljuta marva krotko postrojila za njom kada bi pred Đurđeva dana čitava mladež iz komšiluka namerila jagnjad, dviske i ovnove na ispašu nepreglednim livadama iza garaža „Autoprevoza“ .

Ne daj bože da joj se neko zamerio. Događalo se samo kad bi nam neko otrovao kućnog ljubimca. Njena kletva ili zlomisao stigli bi toga baksuza već u toku dana.

Nada je nečujno prolistala na naše oči i premetnula u prelepu devojku. Nema muškog stvora, treba mi verovati na reč, duž čitave ulice, među polaznicima starijih razreda, koji nisu bili očarani njenom pojavom i lepotom. Jedared sam se, neću to zaboraviti nikada, dockan vratio kući žvackajući napolitanke Adria i već na kapiji dočekala me narogušena majka. – Jel‘ se sad vraća iz škole – prosiktala je – znaš li koliko ima sati, gde ti je sestra glavonja jedan glavati? – Otkud ja znam gde je, nisam ja odgov… i stigao je njen odgovor žestokom šamarčinom preko usta. Ispala mi je školska tašna iz ruke i dočekao sam u šaku druge ispljuvak napolitanki pomešan sa krvlju. Odocneo sam zbog fudbalskog turnira u dvorištu naše škole. Znao sam da je moja sestra ostala da gleda Baneta iz osmog tri razreda. Žrtvovao sam se za moju sestru prvi put. Zabolele su usne i prestravile one kapljice krvi koju sam prolio u žrtvi, ali najvećma beše mi žao napolitanki.

*

Nada se usudila da izlazi noću u grad, šeta korzom i posećuje igranke kada je meni sve bilo daleko i nezamislivo. Moja je prva destinacija u gradu bio bioskop „Sutjeska“, novac za kartu i fišek semenki. Kako su nam krčala creva za scena obilatih trpeza u filmu. Ali imao sam slobodu da odgledam prvi put scene ljubljenja koje nam je kod kuće izričito zabranjivala majka. Kad god smo dobili dozvolu da odgledamo iz kreveta kakav ljubavni film na tek kupljenom televizoru marke „Tesla RR Niš“ naša draga mati bi, vođena iskusnim okom naslutila događaj i podviknula – Nadica, Jovica! I mi bi po komandi dizali vrh jorgana preko glave. – jel‘ gotovo? – Nije još!

*

Majka je videla posle osmoljetke da neće biti polze niti hasne od daljeg sestrina školovanja i dala ju da izuči šnajderski zanat na Bagatovom kursu krojenja i šivenja. Već smo imali u kući šivaću mašinu Singericu na nožni pogon, te smo štedeli na donjem vešu i sitnim zakrpama i mi i susedstvo. Nada se pretplatila na modne nedeljnike, beogradski Bazar i zagrebački Svijet i krajaše iz šnitova štampanih na dodacima magazina sebi najmoderniju garderobu. Najslobodniji model, mini suknje sa otvorenim stomakom i pupkom povezanim lančićima sa grudnjakom prošetala je ponosno kroz grad.

Grad to nije propustio da vidi. Nadu je nedugo potom, dojavile su kućne prijateljice, zaveo jedan, mnogo stariji i oženjen apotekar. Majka je, odlučna da predupredi predstojeći skandal isposlovala u birou za zapošljavanje da je urgentno otpremi u beli svet, u Holandiju, u fabriku čarapa u Emenu.

Sve što bih sada napisao, po tadašnjem njenom odlasku, ma koliko istinito, delovalo bi patetično. Uglavnom, otada, naša je kuća spolja i iznutra izgledala nahereno kao kada se uruši noseći stub. Trebalo nam je preživeti prvih nedelja snagu njenoga odsustva. A onda je stiglo prvo pismo sa poštanskim markama holandske kraljice, adresirano njenim ljupkim, na levo nakrivljenim rukopisom. Dograbivši se njene adrese znao sam šta mi je činiti. Pisao sam joj duga pisma sa izveštajima o svakom članu naše familije kako sam već umeo „pantljiv i koji trevljava“. Ona je potom, otpisala da cure u njenom pansionu vrište od smeha na moje porodične hronike i da čekaju svaku sledeću kako bi napravile žurku. To je za mene bio poticaj da jednom mesečno, stanem rukom oslikavati u boji minijaturne novine „Emen Post“ sa vestima ,karikaturama, kratkim stripom, ukrštenim rečima na temu porodičnih i aktuelnih događaja u Čačku. Jednoga popodneva u jesenjoj čamotinji doživeo sam napad tuge i prvi put, u svoj silini osetio koliko mi nedostaje. Na jednom komadu papira napisao sam Ugovor sa Bogom u kome sam ga zamolio mi da svu sreću koju je meni za života namenio oduzme i podari je mojoj sestri, jer ona tamo, u tuđem svetu, treba više sreće od mene. I uz kojekakve volšebne reči zakletve potpisao. Moj otac i majka su promenili svetom, a da im ovu moju tajnu nisam nikada izustio.

Zašto sam nakanio tek sada bagatelisati svojom toliko godina skrivenom intimom na očigled nepoznatih mi ljudi i čitalaca? Možebiti da me pritislo dušegrizje zato što već ističe žalosna godina našoj majci, a da meine nema sestri, doma da joj dojdem.

E, to je već klauzula koja ne pripada ugovoru, koja čeka da iscuri u gradivo uspomena.