Možda se radi o poslednjem procesu bivšim nacistima u Nemačkoj, i trebalo je da se održi danas, u četvrtak 30. septembra 2021. Međutim, 96-godišnja optužena je pobegla. Okružni sud je bio izdao nalog za hapšenje, rekao je predsedavajući sudija Dominik Gros i na osnovu njega Irmagrd je uhapšena u ranim popodnevnim satima.

Suđenje je odloženo za 19. oktobar. Irmgard F. je optužena za saučesništvo u ubistvu u preko 11.000 slučajeva. 

Ova 96-godišnjakinja jutros je napustila staračaki dom u Kvikbornu, uzela taksi i nestala u npoznatom pravcu, rekla je portparolka suda Frederike Milhoffer. 

U sudu je čekalo više od 50 novinara i gledalaca, 12 predstavnika žrtava, branilac i druge strane uključene u proces. Bilo je planirano da tužilaštvo na početku pročita optužnicu. 

A u nastavku sledi prilog koji smo mi planirali pre ovog neočekivnog obrta.

 Kako oni koji su preživeli holokaust gledaju na to suđenje? 

„Ja sam želeo da živim!" Tako odgovara Aba Naor na pitanje kako je izdržao četiri godine u nacističkim logorima. „Nisam želeo da umrem. Bilo je jednostavno umreti. Teže je bilo ostati živ. Ne znam, možda mi je to imponovalo." Sam za sebe kaže da zna da bude jako tvrdoglav. „Bio sam u pravu. Danas imam 11 praunuka. Ja sam bogat čovek."

93-godišnji Aba Naor svake godine iz Izraela putuje u svoju drugu domovinu. u Minhen. Tu provodi nekoliko meseci i radi ono što smatra svojim životnim zadatkom. On govori o svojim iskustvima. Kako je svoju mladost proveo u srcu smrtonosne nacističke mašinerije. I kako je ona uništila njegovu porodicu.

Naor: "Pre svega smo bili ponosni Litvanci”

Naor je rođen u jevrejskoj porodici 1928. u Litvaniji. Imao je, kako kaže, srećno detinjstvo. „Pre svega smo bili ponosni Litvanci", ističe i dodaje da je, naravno, bilo i „malo antisemitizma, ali to je bio deo folklora".

Bilo mu je 13 godina kada je nemačka vojska ušla u Litvaniju, koja je tada već bila pod sovjetskom okupacijom. Jevrejsko stanovništvo njegovog rodnog grada Kaunasa zatvoreno je u geto. Naorova porodica koja je imala 23 člana, uselila se tu u dvosobni stan. Nakon prvog olakšanja zbog navodne zaštite od napada litavskih komšija, geto se ubrzo pokazao kao mesto strave.

Naorov stariji brat i još nekoliko mladića su se po dolasku u geto uputili u potragu za namirnicama. To je Jevrejima bilo zabranjeno. Nemci su ih uhvatili i streljali. „Moji roditelji dugo nisu hteli da poveruju u to i mislili su da će se on vratiti. Jer, nismo mislili da oni ubijaju i decu."

Naor: "U Štuthofu su psi živjeli bolje nego mi”

Porodica Naor je tri godine provela u getu u Kaunasu. U junu 1944. on, njegovi roditelji i mlađi brat odvedeni su iz Litvanije. Konačni cilj su doznali tek kasnije: nemački koncentracioni logor Štuthof u blizini Gdanjska.

„Kada su nas deportovali u Štuthof, bili smo još uvijek donekle normalni ljudi. Na nama je bila naša odeća. Do tada smo kao porodica živeli u getu. U Štuthofu smo počeli da osećamo – mi više nismo porodica."

Razdvojili su članove porodice. Muškarci na jednu, žene i deca na drugu stranu. 16-godišnji Naor je 26. jula 1944. gledao kako okupljaju žene i decu na drugoj strani žičane ograde. „Kada sam video majku s mojim mlađim bratom, tu je bila čitava kolona žena i male dece, znao sam da ih vidim poslednji put. To mi je bilo jasno." Istog dana su Naorova majka i brat deportovani u Aušvic i tamo ubijeni. Njoj je bilo 38, a bratu šest godina.

Irmgard F. sa druge strane bodljikave žice  

19-godišnja Irmgard F. je možda tog jutra bila u službi. Ona je bila sekretarica komandanta logora Paul-Vernera Hopea. Sada, skoro 80 godina kasnije, ovoga četvrtka ona će se naći pred sudom.

Prema optužnici koju je podiglo Državno tužilaštvo Icehoe, ona je „kao stenografkinja i sekretarica u komandi bivšeg koncentracionog logora Štuthof između juna 1943. i aprila 1945. pružala pomoć odgovornima u logoru pri sistematskom ubijaniu logoraša". Ova 96-godišnjakinja je optužena za saučesništvo u više od 11.000 ubistava. 

Irmgard F. je već dva puta svedočila o svojoj ulozi u Štuthofu. 1954. godine je ispričala da joj je komandant logora Hope svakodnevno diktirao depeše i radio-poruke. Međutim, ona tvrdi da nije ništa znala o smrtonosnoj mašineriji koja je ubila desetke hiljada ljudi u blizini njenog radnog mesta.

Za Abu Naora za suđenje je prekasno

Naor je odbio da učestvuje u sudskom postupku kao jedna od stranaka koje zastupaju optužnicu. Naprotiv, on smatra da staru ženu treba ostaviti na miru. Jer, kako kaže, „krupne ribe" su puštene. „Pa nisu nas tamo u Štuthofu vodili u kancelariju kako bismo videli gde ona radi. Ali ako je uradila  nešto pogrešno – zašto se čekalo do danas?" On takođe ističe: „Ponekad je gore od zatvora živeti s mišlju da si nekome učinio nešto loše."

Advokat Onur Ozata, koji u ovom sudskom procesu zastupa brojne žrtve i članove njihovih porodica, u razgovoru za DW kaže da o tome pojedini preživeli imaju drugačije mišljenje. I da oni u krivičnim postupcima po pravilu ne učestvuju radi osvete. On ističe da je za mnoge preživele važnije da svedoče, da budu u sudnici i ispričaju svoju priču. „Ono što oni kažu je: mi ne želimo da te sudbine padnu u zaborav."

Advokat Irmgard F.: "Neću pobijati svedočenja žrtava”

I Volf Molkentin, advokat optužene Irmgard F. u razgovoru za DW kaže da kasna suđenja za nacističke zločine smatra načelno ispravnim. „Po mom ličnom mišljenju nije dovoljno ukazivati na propuste iz prošlosti. recimo na to da puno počinilaca nije izvedeno pred sud, pa da se kaže da sada više ne bi trebalo pokretati sudske postupke."

On kaže da ne namerava tokom suđenja pobijati svjedočenja žrtava. „Naprotiv, želim učestvovati u tome da ostane garantovan dostojanstveni okvir za utvrđivanje i pojašnjavanje glavnih nedela." To mu je vrlo važno, ističe.

Takođe je naglasio da će se kao advokat odbrane lično suočiti s optužbama na račun njegove branjenice. „Tu se mora tačno pojasniti od kojih saznanja może da se pođe u odnosu na ubistva i u kojoj su meri onda ona dovoljna za optužbu za saučesništvo."

Deca kao mali terapeuti

Naor je preživeo logor Štuthof kao i dva logora za prinudni rad u Bavarskoj. Nakon što su ga Amerikanci oslobodili, odselio se u Izrael. Decenijama je ćutao.

Ali onda je pronašao način ophođenja sa svojom životnom pričom. Naor je već posetio na stotine škola i tamo pričao o svojim iskustvima. Deca su za njega, kaže, kao mali terapeuti - dala su mu snagu da se pozabavi svojom prošlošću. „Našom obavezom takođe smatram da održimo njihovu budnost te da mladim ljudima objasnimo šta se može dogoditi ako se ne pazi."

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu