Posle kratkog „proleća“ 2011. godine, u mnogim delovima arapskog sveta usledila je gorka zima: u Egiptu vlada general Sisi, u Bahreinu je na vlasti i dalje vladarska porodica Al-Kalifa, a u Libiji vlada haos nakon svrgavanja Gadafija. Ali sve to ne može da se uporedi sa Sirijom. To što je u martu 2011. počelo kao miran protest, pretvorilo se u ekstremno okrutan sukob, koji u međuvremenu traje duže od Drugog svetskog rata. U njemu je, prema podacima Ujedinjenih nacija, život do sada izgubilo 400.000 ljudi. Taj rat je prouzrokovao najveću izbegličku katastrofu savremenog doba. Preko polovina od 21 miliona Sirijaca, napustila je svoje domove, više od četiri miliona napustilo je svoju zemlju.

Kako bi opisale patnje ljudi, Ujedinjene nacije i humanitarne organizacija uvek iznova posežu za novim superlativima. Visoki komesar UN za ljudska prava Seid Rad al-Husein, u utorak (14.3.) je u Ženevi rat u Siriji opisao kao „najveću katastrofu koju su ljudi napravili nakon Drugog svetskog rata“. Zemlja se pretvorila u mučilište.

Ekstremno nasilje – plus sistem nagrađivanja

Vlastodržac Bašar al Asad – kao nekada njegov otac Hafiz al Asad – okrenuo je vojsku na svoj narod: zasipa ga bombama, a neistomišljenike muči, zatvara i ubija. Ili, kako bi kazao stručnjak za Siriju Jezid Sajig iz Karnegi centra za Bliski istok: „Otac i sin dokazali su spremnost za upotrebu nasilja ili ekstremnog nasilja.“ Stručnjak iz Bejruta u intervjuu za DW dodaje i ovo: „Asadi nikada nisu pokazivali isključivo silu. Kao i većina vlada, podršku stanovništva su obezbeđivali socijalnim i ekonomskim nagrađivanjem. Zato je Asadov režim uživao visok stepen tolerancije i podrške.“ Sajig zaključuje: „Pre svega imamo američku, britansku i francusku politiku – podržanu od ostatka Evrope – sa pojednostavljenim viđenjem prirode režima i njegove pozicije u društvu, kao i predstavu o njegovom padu. Time su podstaknute preterano optimistične vizije opozicije. Obe strane međusobno su se hranile pogrešnim zamislima.“

Tako su se Zapad, Turska i Zalivske monarhije prerano odlučili za rešenje sukoba u Siriji – bez Asada. Time je put za pregovore bio zatvoren – ali je otvoren put susednim zemljama da slede svoje lične zamisli u Siriji. Stručnjak za Siriju Sajig, za DW dodaje da su zapadne vlade i zalivske monarfije ubrzo nakon toga počele da slede različite ciljeve i, nezavisno jedni od drugih, da finansiraju različite grupe – bez prethodnog dogovora.

„Naši saveznici su naš najveći problem“

Neočekivano otvoren osvrt na sirijsku problematiku stigao je 2. oktobra 2014. godine i to od potpredsednika SAD Džoa Bajdena, pred studentima harvardskog univerziteta. Odgovarajući na njihova pitanja, Bajden je u 52. minuti rekao: „Naši saveznici su naš najveći problem u Siriji. Turska, Saudijska Arabija, Emirati. Oni su toliko insistirali na obaranju Asada i ratu sunita protiv šiita, da su podelili stotine milione dolara i hiljade tona oružja onima koji su bili spremni da se bore protiv Asada. Ali ti koje je trebalo snabdeti bili su Al-Nusra, Al-Kaida i ekstremni džihadisti iz čitavog sveta.“ Umerena sredina, dodao je Bajden, u Siriji ne postoji. „U umerenu sredinu spadaju trgovci, a ne vojnici“, rekao je Bajden harvardskim studentima.

Najkasnije tog trenutka islamistički džihadisti osujetili su sirijsku revoluciju, snove o slobodi i ljudskim pravima.

Destabilizacija od 2006. godine?

Ono što Bajden nije rekao jeste: postoje važni dokazi da su i same Sjedinjene Američke Države još mnogo pre 2011. radile na smeni režima u Siriji. Dokazi za to su depeše američkog ambasadora u Damasku Vilijama Robaka koje je objavio Vikiliks. Trinaestog decembra 2006. Robak šalje Vašingtonu planove za destabilizaciju Asada: „Smatramo da je Bašarova slabost njegovo ponašanje u opasnim situacijama. U to spadaju konfliktne situacije, kao što je sukob ekonomskih reformi (ma koliko one bile ograničene) sa korumpiranim snagama, kurdsko pitanje i potencijalna pretnja režimu od sve većeg prisustva islamističkih ekstremista.“ U istoj depeši Robak predlaže i podsticanje napetosti između sunita i šiita.

Geostrategija

„Važno je sirijski sukob sagledati kao poslednje poglavlje duge borbe na Bliskom istoku – pre svega za naftu, gas i transportne puteve“, kaže politikolog Jerg-Mihael Dostal. Taj stručnjak za Bliski istok u razgovoru za DW podseća da je Sirija 1956. godine bila van uticajne sfere SAD i da su američke tajne službe u više navrata pokušavale da izvrše prevrat. Bliskost Sirije i Rusije, kao i savezništvo sa Iranom koje postoji od 1980. Godine, za Vašington su trn u oku. I upravo velika podrška te dve zemlje, kao i libanskog Hezbolaha, omogućili su Asadovom režima da se održi na vlasti. Jezid Sajg nema velika očekivanja od mirovnih pregovora u Ženevi. On ne računa s postizanjem mirovnog ugovora i predviđa dalje da će Asadov režim i dalje postojati. S tim se u međuvremenu slaže većina posmatrača.

Uloga Evrope?

Stručnjak za Bliski istok Dostal od Evrope zahteva ukidanje sankcija protiv Sirije. On smatra da su neophodne investicije, posebno u obrazovni sistem. Evropska unija, kod Sirijaca, ali i u regionu, važi za pouzdanijeg i verodostojnog partnera, izjavila je u Evropskom parlamentu šefica diplomatije EU Federika Mogerini. „Perfektno je pozicionirana“, ne samo kada je reč o humanitarnoj pomoći, već i kao politički akter. To bi bilo dobro. Jer, sirijska drama odigrava se direktno pred vratima Evrope.