Ukrajinske vlasti su od početka ruske invazije prošlog februara do sada registrovale više od 75.500 ratnih zločina koje je počinila ruska vojska. Istražitelji i tužioci, kao i međunarodni istražni organi uporno rade na obezbeđivanju dokaza i ispitivanju svedoka. Ali, razmere zločina pokazuju da bi mogle da prođu i decenije pre nego se većina krivaca zaista izvede pred lice pravde.

Državnim istražiteljima u tom poslu pomaže i više od 30 ukrajinskih nevladinih organizacija koje su pre godinu dana formirale grupu pod imenom „Ukraine 5 AM Coalition“. Cilj im je da se da glas žrtvama ruske agresije i pozovu na odgovornost, kako direktni izvršioci zločina, tako i oni u ruskom političkom vrhu koji su za njih odgovorni. Pojedine organizacije time se bave još od nezakonite aneksije Krima Rusiji 2014, a sada svoja iskustva dele s kolegama iz civilnog društva, ali i predstavnicima istražnih organa.

„Nijedna zemlja nikada nije mogla unapred da se pripremi za otkrivanje svih ratnih zločina. Ni ukrajinske vlasti nisu s tim imala iskustava pre 2014, pa se tu angažovalo civilno društvo“, kaže Roman Avramenko, šef organizacije „Truth Hounds“ koja beleži ratne zločine.

-pročitajte još: Međunarodni sud u Hagu izdao nalog za hapšenje Putina

Lični kontakti kao izvori

Prema njegovim rečima, partnerstvo između državnih službi i aktivista za ljudska prava je dobro. Nevladine organizacije prikupljaju svedočenja žrtava zločina putem ličnih kontakata i na licu mesta, razmenjuju informacije s vladinim službama preko posebne elektronske baze podataka, a na nekim mestima čak sprovode sopstvene istrage. Ponekad obučavaju ukrajinske istražitelje da prepoznaju kada je u pitanju ratni zločin.

Predsednica upravnog odbora Centra za ljudska prava ZMINA Tetjana Pešončik navodi primere prisilnih deportacija koje ni državni službenici, a ni same žrtve na prvi pogled ne prepoznaju kao ratne zločine. „ZMINA je na terenu zabeležila 233 slučaja deportacije, recimo u selima u regionu Harkova na granici s Rusijom. A u razgovorima s ljudima otkrili smo da se gotovo niko od njih nije obratio državnim službama. Ljudi često uopšte ne razumeju da su počinjeni ratni zločini, jer su deportacije bile predstavljene kao evakuacije“, kaže Pešončik.

Situacija je još komplikovanija kada se radi o aktivistima koji su se suprotstavljali na okupiranim područjima i tamo su zatvoreni, kaže Olha Skripnik, koja vodi krimski ogranak organizacije Hjuman rajts voč. O nestanku takvih ljudi često se saznaje tek od njihovih bližnjih. Protiv uhapšenih po pravilu nema nikakvih službenih prijava, što znači da gozovo uopšte nemaju nikakvu pravnu zaštitu. Zato su nevladine organizacije gotovo jedine koje uspevaju da lociraju takve zatvorenike preko sopstvenih kontakata i mreža u ruskim zatvorima.

„Već znamo za najmanje 110 ljudi koji se nalaze u novom, posebno opremljenom zatvoru u Simferopolju na Krimu, ali mogućnosti da se ti ljudi lociraju i proveri kakva je njihova situacija, veoma su ograničene. Rusija ih ne priznaje zvanično kao ratne zarobljenike, što njihovo oslobađanje čini praktično nemogućim“, kaže ukrajinska aktivistkinja za ljudska prava.

Od agresivne propagande do ekocida

Oksana Romanjuk, šefica Instituta za masovno informisanje (IMI), koji godinama beleži zločine protiv novinara, a od početka ruske invazije zabeležio je više od 500 zločina protiv predstavnika medija, kaže da se godinama koristi pogrešan izraz „dezinformacija“.

„Kad govorimo o ruskoj propagandi, zaboravljamo da je u stvari reč o ekstremnom obliku govora mržnje. Ove godine ona je postala izrazito agresivna: već se direktno poziva na genocid, na bombardovanje civilnih objekata, na atentate na Ukrajince, a to je sve povezano s Putinovom doktrinom“, kaže Romanjuk.

IMI pokušava da slučajeve agresivne propagande registruje kao krivična dela, ali Romanjuk napominje da međunarodno pravo još ne poznaje takav zločin. „Meni je jasno da su to zločini protiv čovečnosti, zločini agresije, ali oni nisu nigde opisani. Zato nam je problem kako da ti propagandisti budu sankcionisani, i to na međunarodnom nivou“, naglašava ona.

Sa sličnim problemom suočavaju se i ukrajinski ekolozi koji pokušavaju da zabeleže zločin ekocida, koji je takođe prilično neobičan za međunarodno pravo.

Šta uraditi s dokazima?

Nevladine organizacije nastoje da uspostave efikasnu saradnju s ukrajinskim istražnim organima. Međutim, zbog specifičnosti krivičnog procesnog prava, materijale koje su oni prikupili još uvek nije lako uključiti u zvanične istrage. „Tako recimo ubacivanje videa sa Jutjuba ili novinskog članka u dokumenta zahteva čitav niz postupaka, a sudovi ih često klasifikuju kao nedozvoljene dokaze“, kaže Olga Rešetilova, saosnivačica ukrajinske „Medijske inicijative za ljudska prava“.

Organizacije takođe često dobijaju fotografije i video-zapise žrtava putem društvenih mreža. Ali, kako biti siguran da je taj video materijal autentičan i da je osoba koja ga prenosi pouzdana?

Kako bi rešila taj problem, Advokatska komora Ukrajine promoviše mobilnu aplikaciju „eyeWitness to Atrocities“, koju je razvila Međunarodna advokatska komora (IBA) za beleženje zločina. Aplikacija onemogućava falsifikovanje foto ili video-dokaza, jer istovremeno beleži koordinate mesta snimanja i učitava sve podatke na bezbedne servere IBA, tvrdi Dmitro Hladkij, advokat iz Zaporožja.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.