Rat je trajao dovoljno dugo da prijatelji budu i neprijatelji, a Hrvatska i BiH su tokom njega imale dovoljno prostora za komplikovane i promenljive odnose, o kojima će progovoriti samo retki istoričari. Jedan od njih je dr. Hrvoje Klasić sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu sa kojim smo razgovarali nekoliko sati pre nego što je Hrvatska televizija kao in memoriam nekadašnjem načelniku Glavnog stožera Hrvatskog vijeća obrane Slobodanu Praljku prikazala film „Povratak Katarine Kožul".

Vodeći hrvatski mediji izbegavaju da Praljka nazovu osuđenim ratnim zločincem pa su usredsređeni na njegova dobra dela, karakter, akademska postignuća i poruku časti koju je, tvrde, odaslao samoubistvom u haškoj sudnici. No Klasić kaže da ga izjave političara i istoričara rastužuju, jer u njima vidi odraz potpuno nezrelog demokratskog društva: „Reč je o egocentričnom, etnocentričnom i, ipak, nacionalističkom društvu koje nema empatije za tuđe žrtve, a svaku sudsku presudu koja nije 'nama' u korist  proglašavaju proizvodom svetske zavere. Svako ko to dovede u pitanje, označava se kao neko ko vodi hibridni rat. Zar ovih dana nismo mogli gledati dokumentarac o tome što se događalo u Dretelju, Heliodromu, Bugojnu, Novom Vakufu? Izostala je ta informacija, a slušamo o privatnom životu Slobodana Praljka."

„Udruženi poduhvat, svakako"

Zamoljen da komentariše presudu šestorici Hrvata iz BiH, Klasić kaže da nije pravnik pa ne može reći da li se radilo o udruženom zločinačkom poduhvatu. No siguran je da se radilo o udruženom poduhvatu. „Nisam merodavan da utvrdim da je reč o zločinu, ali u udruženom poduhvatu je učestvovao prvi hrvatski predsednik Franjo Tuđman sa hrvatskim državnim vrhom, a oni su vodili glavnu reč u većini događaja koji su se događali na području koje se nazivalo Zajednicom Herceg-Bosnom, a potom i Republikom Herceg-Bosnom."

Naš sagovornik tvrdi da je Tuđman javno govorio jedno, a da je iza zatvorenih vrata govorio drugo, što je i dokumentovano.

„Vidite dokument iz 12. novembra 1991. godine. Predstavnici buduće Herceg-Bosne kažu da su održali sastanak sa Tuđmanom i da je zaključak da se kreće ka osnivanju Hrvatske Banovine, što bi bio prvi čin ujedinjenja u zajedničku hrvatsku državu. Ne želim reći da je Tuđman znao za yločine ili ih naređivao, ali je ipak bio ključna osoba za razumevanje političkih događaja među bosanskohercegovačkim Hrvatima."

I ovaj istoričar, poput hrvatskih političara, misli da Haški sud nije proglasio Hrvatsku agresorom, ali je ukazano na Tuđmanovu nedoslednu lošu politiku prema BiH. „To što neko kaže da smo primali izbeglice, sarađivali sa Armijom BiH, to je istina. Ali situacija je bila toliko komplikovana da je u BiH svako ratovao protiv drugih, ali i sarađivao sa drugima. Tuđman je pomogao Radovanu Karadžiću kada je Milošević uspostavio embargo Republici Srpskoj. Cisterne nafte su odlazile iz Hrvatske na Pale i u Banja Luku. Još je skandaloznije da su i Hrvati ratovali između sebe, o čemu govori odnos HVO-a i HOS-a te ubistvo Blaža Kraljevića. Bilo je saradnje Hrvata i Bošnjaka, ali i teških zločina."

Za to vreme u Hrvatskoj…

Odraz tog ratnog ludila video se i u Hrvatskoj koja je tada bila preplavljena prognanima i izbeglicama. Opisala nam ga je Jadranka, čiji je pravi identitet poznat redakciji. Ona je naime i sama devedesetih bila prognana iz ratom zahvaćenog dela Hrvatske. Paralelno sa poslom volontirala je u jednom kampu u kojeg su bile smeštane izbeglice iz BiH.

Kaže, dok su hrvatski prognanici smeštani u hotele, izbeglice iz BiH su raspoređivane u  naselja baraka u kojima su pre rata bili radnici, muškarci iz BiH. „Tu su dolazili žene, deca i starci, a muškarci su bili na ratištu. Zamenili su se. Zapravo mi 'skoči pritisak' kad čujem naše političare koji govore da je Hrvatska hranila 450.000 izbeglica iz BiH i sad na hašku presudu šestorici Hrvata iz BiH kažu 'to nam je hvala'. Nismo mi nikog hranili", govori razočarano Jadranka za DW.

Jer kamp u kojem je volontirala, priseća se, finansirala je strana organizacija, najverovatnije arapskog porekla. „Oni su u kampu imali i svoj ured. Organizovali su i versku školu u kampu. I to nije bio slučaj samo u tom kampu. Znam žene kojima su te humanitarne organizacije plaćale i kiriju u normalnim stanovima. Cene stanova u Zagrebu su tada porasle."

Ženama je bilo dvostruko teško

Bez sumnje, kada se govori o pomoći izbeglicama, Hrvatska je na besplatno raspolaganje stavila svoju infrastrukturu, od privremenih naselja, preko javnog prevoza, zdravstva pa do školstva i visokog školstva, no u to vreme je primala i izdašnu međunarodnu pomoć za sopstvene prognane pa ni u najtežim ratnim trenucima nije bilo gladi. „Sećam se da mi je plata bila 100 maraka, a toliko sam plaćala podstanarsku sobu. Imala sam izbeglički karton sa kojim sam dizala pomoć u hrani i higijenskim potrepštinama koja je stizala iz inostranstva. Preživljavala sam."

Jadranka se priseća i kako je početak ratovanja između Hrvata i Bošnjaka u Hrvatskoj podstakao animozitet prema izbeglicama iz BiH. „Stvarno im nije bilo prijatno. Sećam se nekih napada po gradu i žene se više nisu osećale sigurno. Na neki način su ih ucenjivali i arapski donatori od kojih zavisile i koji su nad njima sprovodili versko prevaspitavanje. Kako izaći iz kampa pokrivene glave dok se vode bitke između Bošnjaka i Hrvata? Sa druge strane, deca izbeglica su išla na katoličku veronauku u školama. Bilo je to ludo vreme", priseća se ratnih godina i rada sa izbeglicama iz BiH Jadranka.

Ko je režirao haos?

Za navode kako iza opisanog haosa stoje Franjo Tuđman i Slobodan Milošević, koji su 'tamo nešto beznačajno u sredini' odlučili da ostave muslimanima, Klasić kaže da nema dokaza na papiru i dodaje: „Ali previše je svedoka, uključujući Stipu Mesića, Josipa Manolića, Antu Markovića, Stjepana Kljuića i Dušana Bilandžića koji navode da je Tuđman nakon sastanka sa Miloševićem u Karađorđevu pominjao podelu. Znajući za njegovu fiksaciju na granicu Banovine Hrvatske, mislim da je to bio jedan od mogućih predviđenih scenarija u slučaju sukoba u BiH. Iako nemamo to dokumentovano, previše ljudi, njegovih bliskih saradnika i onih s druge strane to svedoče. Setite se samo predizbornog podsmeha izgledu Hrvatske 'kojoj nešto fali'."

Ulogu vojnika koji su iz Hrvatske dolazili u BiH istoričari većinom nastoje da prikažu kao pomoć Bošnjacima i često se kaže da su dolazili na poziv Alije Izetbegovića. „Da, ako govorimo o 1995. godini", kaže Klasić i dodaje: „Problem je nedostatak pisanih dokaza. To je problem netransparentnosti hrvatske politike 1991. i 1992. godine. Prema Ustavu RH, da bi vojska prešla granicu, mora joj to odobriti većina u Saboru. Naravno da se o tome nije nikada glasalo, ali svima poručujem – neka mi pronađu u tadašnjim budžetima stavke finansiranja Herceg-Bosne ili HVO. Nema ih, a ipak znamo da je toga bilo. Danas se mogu čuti razna opravdanja, ali činjenica je da su pripadnici Hrvatske vojske tamo bili bez odluke parlamenta."

Naš sagovornik tvrdi da nije sporno da je Hrvatska i pomagala BiH kroz,  (pre)često pominjano primanje izbeglica, kao ni da su mnogi Bošnjaci učestvovali na strani Hrvatske u Domovinskom ratu uz 10 000 Srba. „Ali to ne isključuje jedno drugo. Da li je Hrvatska pružala pomoć Hrvatima u BiH? Delu Hrvata jeste. Ali deo Hrvata, članova HDZ, se odmah pobunio. Pa predsednik HDZ-a BiH Stjepan Kljuić je smenjen jer se nije slagao sa takvim odnosom Zagreba prema BiH. Da li je Hrvatska slala vojnu pomoć? Jeste. Ali tako i Srbija može reći da je slala vojnu pomoć Srbima u Hrvatskoj. Naravno, nije to ista situacija. Ali idemo tako da jednima opravdavamo slanje vojske kao pomoć, a drugima to negiramo. Time samo pokazujemo da imamo različite standarde, da i dalje postoje 'naši' i 'vaši' zločinci i žrtve. Pri tome su 'naše' žrtve uvek veće od 'vaših', a 'naši' zločinci su ipak nešto manji od 'vaših'", zaključuje dr. Klasić.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android