Pre 35 godina (1973.) prvi zapadni novinari dobili su dozvola rada u DDR-u i s lica mesta izveštavali su o životu u DDR-u. Istovremeno, istočnonemački novinari izveštavali su sa zapada. U radu i jednih i drugih veliku je ulogu igrao Štazi - tajna policija DDR-a.

Štazi je kontrolisao i dirigovao celim medijskim sistemom DDR-a i pokušavao da utiče i na izveštavanje zapadnih kolega koji su radili na teritoriji Istočne Njemačke. Mnogima je ipak polazilo za rukom da izbegnu zamke i stalni nadzor špijuna Štazija. Oni su odigrali važnu ulogu u padu Berlinskog zida.

Zabranjene akcije novinara

Zigbert Šefke i Aram Radonski bili su jedini novinari koji su se 1989. godine usudili da snime tadašnje demonstracije u Lajpcigu - snimali su sa zvonika jedne crkve! Da ih je Štazi tada uhvatio na delu, završili bi u zatvoru. Za takve akcije tajna služba znala je uhapšene da kazni zatvorom i do 20 godina.

„Naravno da nas je bilo strah. Mi smo znali da u Lajpcig dolazi vojno pojačanje DDR-a i znali smo da ne dolaze u taj grad u šetnju.“

Šefke danas priznaje da je sa svojim prijateljem Aramom Radomskim tajno sarađivao s novinarima iz Zapadne Nemačke.

„Mi smo zaobišli tadašnja pravila ponašanja istočnih i zapadnih novinara, koji su potpisale dve nemačke države. Srećom, imali smo istomišljenike na TV stanicama sa zapada koji su delili naše mišljenje o besmislenoj situaciji u kojoj smo se tada nalazili.“

Svi novinari koji su bili akreditovani u DDR-u morali su da zatraže dozvolu ukoliko su želeli da napuste Istočni Berlin i odu na teren u neko mesto na području DDR-a. Štazi je imao dosijee o svakom pojedinačnom novinaru sa zapada, a svakog novinara nadziralo je 20-tak špijuna Štazija. Među njima su čak i tadašnji novinari iz DDR-a.

20 špijuna po glavi novinara

„Naše kancelarije su prisluškivane, baš kao i naši stanovi“, kaže Ulrih Švarc. On je sedam godina bio dopisnik zapadnonemačkog magazina Špigel iz DDR-a. Špigel nije smeo da se prodaje u DDR-u. Članovi Vlade Demokratske Republike Nemačke su ga naravno čitali, ali obični ljudi nisu mogli da ga kupe na kiosku. Ipak, mogli su da gledaju zapadnonemačku televiziju.

Od 1973. godine, u fazi popuštanja nemačko-nemačkih odnosa i napretka u politici približavanja Istočnog Berlina i Bona, rukovodstvo DDR-a dozvolilo je građanima gledanje do tada „zabranjenog“ programa.

Zapadnonemačka je televizija svojim izveštavanjem o svetskim događajima dala odlučujući doprinos krahu režima DDR-a. Tome su, na duži rok, doprineli i mediji iz DDR-a, baš zbog toga što oni nisu smeli da izveštavaju o tome šta se zaista događa u DDR-u. Harald Hendel radio je kao novinar u DDR-u.

„Mislim da su naši istočnonemački mediji odigrali odlučujuću ulogu u padu Berlinskog zida. Mediji su ohrabrili široke narodne mase u protestu protiv režima. Ljudi su odjednom shvatili da svojim ponašanjem mogu nešto i da promene. Građani su shvatili da je vlasti u DDR-u nesposobna i nemoćna, i da se gasi. Ko je tada uopšte mogao da predvidi da će se dogoditi jedna takva revolucija bez prolivanja krvi? Mislim da to ne bi bilo moguće bez tadašnjeg izveštavanja medija.“