Uske uličice koje se protežu od obeliska Svetog Dominika popularna su slika na napuljskim razglednicama. Studenti šetaju glavnom ulicom u starom gradu, piju espreso i grickaju slana peciva. Niska vrata vode u jednosobne stanove u prizemlju koji su nekada bili domovi za siromašne, a sada sve češće radnje, vinarije ili restorani. U jednom od njih Danijela Lurdes Falanga pravi pauzu nakon niza stresnih dana.

„Provela sam čitavu noć radeći anonimne testove na HIV“, kaže 42-godišnjakinja, okružena transparentima i plakatima sa godišnje Parade ponosa. „Stigma povezana sa HIV-om je još uvek jaka u transseksualnoj zajednici, pa mnogi izbegavaju testiranje kod lekara.“

U ovom malom prostoru se nalazi lokalno sedište vodeće italijanske LGBT organizacije Arcigay. Od pre godinu dana, Falanga je šefica – prva transrodna žena izabrana na tu funkciju. Pre desetak godina, nakon seks-skandala u koji je bio umešan jedan ugledni rimski političar i koji je doveo do hajke na transrodnu zajednicu, Falanga je postala aktivistkinja.

„Želela sam da svet zna da nismo čudovišta. Promena pola, tranzicija, dala mi je pravu slobodu prvi put u životu, pa sam morala da to razglasim“, kaže Falanga. Inače prodorna, kada govori o prošlosti, počinje da muca: „Moja porodica mi nikada nije dozvolila da pokažem ko sam u stvari. Bila sam ženstveni prvenac porodice Kamora i uvek su me držali pod kontrolom.“

Odrastanje u Kamori

Njen otac bio je lokalni šef u sindikatu organizovanog kriminala ukorenjenom u oblasti oko Vezuva. Napustio je porodicu odmah nakon što mu se rodio sin Rafaele. Dečak je rastao u siromaštvu sa majkom. Bolno sećanje na obavezni nedeljni ručak kod bake, očeve majke: Otac bi mazio svu decu osim nje. „Tretirao me je kao stvar“, kaže ona.

Njena majka i baka pomno su pratile svaki njen pokret, a sve u pokušaju da iskorene svaku osobinu povezanu sa ženstvenošću: nema muzike, nema pevanja, nema gledanja crtanih filmove sa ženskim glavnim junacima. „Čak sam se plašila da govorim, jer boja mog glasa nije odgovarala njihovim očekivanjima“, kaže Falanga. A kad ne bi ispunila ta očekivanja, dobila bi batine od majke.

Tokom adolescencije, otac joj je uhapšen. Majka je započela novu vezu sa drugim muškarcem, koji je ubijen prilikom krađe automobila kada je Falanga imala 13 godina. U vreme kada je imala 22 godine i izvršila tranziciju, od muškarca postala žena, jedan jedini put je čula vesti o svom ocu: jednom bliskom rođaku je poslao pismo u kojem zabranjuje bilo kakvu vezu sa njegovim sinom.

Odrastanje u tako teškom okruženju pomoglo je Falangi da shvati svoju istinsku prirodu. „Potpunu svest o tome da sam žensko dugujem i nasilnom načinu na koji je taj svet uticao na mene“, kaže ona.

Grad feminielija

Za transrodne žene poput Falange, Napulj je posebno mesto: aktivisti tvrde da grad ima drugu po veličini zajednicu u svetu.

„Mitološki likovi ili određene društvene grupe koje prekidaju vezu sa svojim biološkim polom i specifični pol, koji ima karakteristike muškosti i ženstvenosti, mogu se naći u raznim kulturama“, objašnjava profesor Paolo Valerio, predsedavajući italijanske Nacionalne opservatorija za rodni identitet. „Ali u Napulju nalazite vrlo posebnu vrstu subjektivnosti koja se zove 'femminielli', to su muškarci koji misle da su žene i tako se oblače.“

To nije nova pojava: 1586. u knjizi „De Humana Phisiognomonia“, filozof i alhemičar Đovani Batista de la Porta opisao je „ženstveni karakter s oskudnom bradom“ koji se klonio muškaraca i dobrovoljno se bavio kuhinjskim poslovima.

„Mada se feminieli često bave prostitucijom, okolina ih poštuje, jer učestvuju u tipičnoj 'poštenoj' ekonomiji uličice“, kaže Valerio. Popularna kultura smatrala je da feminieli donose sreću i često su izvlačili brojeve na tomboli.

Zbog postojanja tako duboko ukorenjene pojave, Napulj se obično smatrao tolerantnim gradom. 2009. nakon što je policija uhapsila transeksualnu ženu kao pripadnicu mafije, neki komentatori su čak pretpostavili da je Kamora tolerantnija od drugih.

Falanga se ne slaže: „Članovi Kamore mogu imati naklonost prema transseksualnim ženama, čak i važne veze sa njima, ali je problem kada je dete transseksulano.“

Dvadeset i pet godina nakon što je poslednji put videla oca, srela ga je slučajno u lokalnoj školi, gde su bili zamoljeni da ispričaju svoje priče učenicima. On je u zatvoru izdržavao doživotnu kaznu. „Postala si prava lepotica“, rekao joj je otac. „I oboje smo plakali sve vreme“, kaže ona.

Ključna je porodica

Falanga je skeptična kada je reč o tokom koliko napuljsko društvo poštuje transrodne ljude. „Napulj je samo prihvatio društveni fenomen koji uključuje prostituciju i marginalnost, tako da se transseksualne žene direktno povezuju sa seksualnim radnicama“, kaže ona.

Prepreke za istinsko prihvatanje primorale su starije generacije transrodnih da žive izolovano. „Ako se vaše telo ne uklapa u binarni prikaz roda, onda nemate mesta na tržištu rada“, kaže Falanga.

Zato je počela saradnju sa lokalnim preduzećima, poput Napuljske kompanije za javni prevoz i Mediteranskog teatra, kako bi promovisala kulturu jednakih mogućnosti.

Ali kada je u pitanju pomoć transrodnom tinejdžeru da živi zdrav i ispunjen život, porodica igra presudnu ulogu. Falanga se često sreće s majkama i očevima trans dece. Nova generacija roditelja pokazuje veću svest o tome u odnosu na njene roditelje, kaže ona. To joj daje nadu.

„Ako odrastate bivajući bliski sa svojima, možete samouvereno da gradite egzisteniciju“, kaže ona. „Inače, ovo ostaje komplikovan grad za život.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android