DW: I pored sveukupno gledano smanjenog broja izbeglica, sve više ljudi pokušava da stigne u Evropu preko centralnog Sredozemlja – i to prije svega preko Libije, upozorava Fronteks. Međunarodna organizacija za migracije (IOM) još uvek broji mrtve. Šta se trenutno događa u centralnom Sredozemlju?

Serhat Karakajali: Ljudi traže put preko Sredozemlja jer su rute koje nisu opasne, blokirane. Oni biraju opasnije puteve jer ovde granična zaštita EU ne funkcioniše bez propusta. Zapravo ne postoje pravne osnove da se ljudi vraćaju natrag na otvoreno more. Postoji sumnja da angažman Fronteksa protiv krijumčarenja u stvarnosti funkcioniše tako da se brodovi sa izbeglicama potiskuju na severnoafričku obalu.

Vi govorite o sumnji, Fronteks govori o učešću u akcijama spasavanja...

To je jedino što mi možemo da učinimo u skladu sa zakonom. No mi znamo od onih koji istražuju migracije, odnosno prave istraživanja na terenu, da jedno stoji na papiru, a da se drugo dešava u praksi.

Samo u ponedeljak je na centralnoj ruti u Sredozemnom moru između Libije i Italije spaseno 6.500 ljudi. IOM još uvek broji mrtve: Svaki 85. migrant nije preživeo vožnju preko mora. Prošle, 2015. godine, bilo je „samo“ 276 migranata koji su izgubili život. Zašto ruta postaje sve opasnija?

Povećanje tog broja može biti povezano s tim da imamo jači nadzor zahvaljujući većem broju brodova u okviru Fronteksa. Drugo obrazloženje jeste da su brodovi još uvek prenatrpani i da se koriste brodovi koji su u još lošijem stanju nego ranije jer krijumčari žele da ostvare što veći profit.

Glad, žeđ, nasilje, smrt svoji saputnika… Čak i ako uspeju da se probiju brojni, najčešće Afrikanci, nemaju šansi da im bude priznat izbeglički status. Mi često čujemo koliko su izbeglice dobro umrežene. Zašto ih ne plaše loša iskustva drugih i loše perspektive?

Sve dok se migranti ne vraćaju u njihove domovine, oni svima sa kojima imaju kontakt, pričaju priče o uspehu. Jer kada čovek investira toliko mnogo novca i vremena, on teško može, da prizna poraz. Za nas je to katastrofalna priča, ali činjenica je da to što brojni ili postanu nevidljivi, ili zahvaljujući nesigurnim dozvolama boravka mogu da ostanu u Evropi, za njih predstavlja uspeh. To je još uvek bolje nego živeti u uslovima građanskog rata ili ekstremnog siromaštva u zemljama porekla.

Italija pokušava da kampanjama ljude u Africi odvrati od bega. Ima li to smisla ili je to pre još jača borba protiv krijumčara?

U svetskim merilima, broj izbeglica koje pokušavaju, da dođu u Evropu je zanemarljiv. To što je Nemačka primila oko milion izbeglica je zbog toga što druge zemlje EU nisu ništa učinile. Mi u Evropi imamo više od 500 miliona ljudi koji bi to lako prevazišli, posebno jer je evropsko društvo upućeno na rast stanovništva preko migracije.

Migrante ne bi trebalo primoravati na to da se kreću u kategoriji izbeglica, već da uspeju da dobiju legalne mogućnosti useljavanja koji su im dostupni. Moramo priznati da smo mi useljenički kontinent. Tako ćemo poštedeti ljude i sačuvati milijarde koje trošimo na odbranu od izbeglica: tehnologije i celokupnog personala. Krijumčari zarađuju otprilike isto tako mnogo. Ta suma mogla bi da se investira u program kojim bismo primali izbeglice i integrisali ih na tržište rada. Umesto što potiskujemo krijumčarske brodove, morali bismo da postavimo trajekte. Ali to može da se uradi tek ako postoji evropsko jedinstvo. Nemačka to ne može da uradi sama. Zbog toga je dogovor s Turskom bio rešenje iz nužde. Nema šansi da pobedimo krijumčare. Prohibicije, dakle zabrane i kriminalizacija kada je reč o stvarima za koje postoji velika potreba, nikada u istoriji nisu delovale.

Legalne puteve zahtevaju brojni, među njima i šef Fronteksa Fabris Legeri. Ipak, to je nerealno sve dok je mala spremnost Evrope da primi migrante.

Ona nije upitna samo u istočnoj Evropi, ni u Velikoj Britaniji nije drugačije. Bregzit je bio usmeren protiv useljavanja, čak ne protiv izbeglica, već zbog migracija unutar EU. Oni su mislili na poljske vodoinstalitere. Francuska takođe nije primila brojne izbeglice. Politika EU koja bi bila pozivitna prema useljavanju nije verovatna. Očekujem da će se dalje bazirati na vojnom ili političkom rešenju.

To sa kopnenom rutom nije išlo tako dobro. Ona je dovela do toga da smo dobili sasvim drugačije slike. Ljude, koji umiru u Sredozemlju, više ne vidimo. Takođe, nema nasilja koje sprovode evropski policijski službenici ili graničari koje onda beleže evropski novinari. Tu situaciju smo odjednom imali u Makedoniji kada su policajci na porodice krenuli suzavcem i palicama. Te slike su nešto pokrenule: Tu je rečeno da takvu situaciju ne možemo da tolerišemo.

U Sredozemlju su još pre pet godina ljudi stalno umirali. Tu dolazi još i sledeće: To su Afrikanci crne boje kože, a ne sirijske ratne izbeglice koje uživaju velike simpatije. To često nisu porodice i mi imamo fotografije napravljene iz helikoptera na kojima se vidi veliko mnoštvo ljudi bez lica – anonimusi.

Jesu li se Evropljani navikli na to da se kupaju u Sredozemlju dok se u njemu ljudi stalno utapaju?

To je sigurno tako. To da li nas patnje dotiču nije u vezi sa strahotama koje ljudi doživljavaju, to je u vezi sa određenim konstelacijama. Patnja je postojala godinama, ali tek kada je objavljena fotografija mrtvog dečaka Ajlana Kurdija na plaži u Bodrumu, to je imalo uticaj: jer je on izgledao kao da je zaspao, jer su se brojni roditelji pri pogledu na njega setili sopstvene decu od tri-četiri godine, jer to nije bila strašna slika mrtvaca sa iščašenim udovima i krvlju. Mrtav dečak koji je gledano otpozadi izgledao kao naše sopstveno dete, doveo je do toga da smo u leto 2015. godine rekli: „refugees welcome“.

Ako ponovo želimo da postignemo jedan takav stav koji kaže da se ne možemo kupati u Bariju dok se ljudi utapaju samo zato jer naše društvo nije uspostavljeno za useljavanje, onda na evropskom nivou moramo da diskutujemo o tome i stvorimo pokret koji će to da omogući.

Dr Serhat Karakajali je sociolog i politikolog. Doktorirao je na temi ilegalne migracije i radi na berlinskom Institutu za empirijska istraživanja integracije i migracija Univerziteta Humbold.