Bilo joj je samo jedanaest godina kada je bila svedok ustanka u Varšavskom getu. Kristina Budnicka nije, istina, borbe videla sopstvenim očima, ali ih je osetila. „Gore je sve gorelo, zato je u bunkeru zemlja postala toliko vrela da smo morali stalno da bežimo u kanalizacione cevi, da se ohladimo“, ispričala je jednom ova 91-godišnjakinja.

„Danima smo bežali tamo-amo, kroz mali tunel u prljavi kanal u kojem su se jednog dana pojavili leševi“, sećala se Budnicka. „Kada su Nemci primetili da se kanali koriste kao skloništa, pucali su kad bi glave provirile iz šahtova.“

Kristina Budnicka rođena je kao Hena Kučer i bila je najmlađa od osmoro dece. Njena dva najstarija brata odvedena su 1942. prilikom velike deportacije u koncentracioni logor Treblinku. Njen otac, stolar, odlučio je da stvari više ne posmatra skrštenih ruku.

„Zajedno sa preostalim sinovima počeo je da pravi bunker ispod podruma naše kuće“, ispričala je Budnicka. Tamo se porodica sklonila početkom 1943. Bunker je tunelom bio povezan sa kanalizacijom, u početku je imao i priključak za vodu i struju. Porodica se nadala da će jednog dana moći da pobegne kroz kanalizaciju.

-pročitajte još: Vladislav Špilman – više od „Pijaniste“

Borba za ljudsko dostojanstvo

Kristina Budnicka imala je šestoricu braće. Kada su dvojica deportovana, ostali su se brinuli o porodici. Često su izlazili iz bunkera, pomagali ustanak i donosili hranu. Jednog dana su dva brata u pogrešnom trenutku izašli iz kanalizacije. Ubijeni su.

O ustanicima Budnicka kaže: „Oni su se manje borili za sopstveni život, a više za dostojanstvo svih nas. Nemci su nama, Jevrejima, hteli da oduzmu ljudsko dostojanstvo. Taj otpor pokazao je da nisu uspeli.“

Varšavski geto stvoren je 1940. u jevrejskoj četvrti tog grada. Pre talasa deportacija u logore smrti 1942. godine, u getu je živelo oko 400.000 Jevreja, nakon toga, ostalo ih je oko 60.000, u četvrti ograđenoj zidom.

Početkom 1943, šef SS-a Hajnrih Himler naredio je konačnu likvidaciju geta. Do tada je većina Jevreja odbijala da pruži oružani otpor, i iz verskih razloga. Ali, kad je trebalo da počnu poslednje masovne deportacije, stotine mladih Jevreja odlučilo je da se bori.

„Hteli su sami da odluče kako će umreti“

Devetnaestog aprila 1943. nemačke trupe naišle su na neočekivan otpor. Mladi ljudi bili su svesni da su im izgledi slabi – nedostajalo im je oružja, hrane i podrške. Ali, izdržali su tri nedelje pružajući ogorčen otpor. Kada su Nemci početkom maja opkolili bunker ustanika, oni su se odlučili za zajedničko samoubistvo.

„Hteli su sami da odluče kako će umreti“, kaže Zigmunt Stepinski, direktor novog Muzeja istorije poljskih Jevreja u Varšavi. Njihova smrt bila je politički manifest, kaže on. „Oni su hteli da pokažu da Jevreji mogu da se brane i da su organizovali prvi ustanak protiv nacista.“

I Kristina Budnicka kaže da je ta borba bila važan simbol drugima. Nakon toga, Jevreji su pružili otpor i u drugim, manjim getima.

Likvidacija hiljada ljudi

Za gušenje ustanka bio je nadležan SS-ov vođa grupe Jirgen Štrop. U maju 1943. on je javio da je za vreme ustanka „registrovano i sigurno likvidirano 56.065 Jevreja“.

Preživeli su samo retki, poput Kristine Budnicke. Ona je sa svojom porodicom provela devet meseci u bunkeru. U junu 1943. njen brat Rafal organizovao je spasavanje porodice uz pomoć poljske tajne organizacije Zegota, koja je spasila brojne Jevreje.

Kristina i njen najmlađi brat najpre su pobegli iz kanalizacije. Trebalo je da posle njih dođu sestra i roditelji. Ali, roditelji su bili suviše slabi da bi sopstvenom snagom napustili sklonište. Odlučili su da čekaju bolju priliku. A ćerka je onda odlučila da ostane sa roditeljima. Ali, druge prilike za spasavanje nije bilo. Roditelji su umrli u skloništu.

Jedanaestogodišnju Henu Kučer krilo je nekoliko poljskih porodica. Jedna od njih dala joj je ime Kristina Budnicka. Ona se tako zove i danas i jedina je od desetočlane porodice preživela rat.

Komplikovan odnos Poljske i Jevreja

U komunističkoj Poljskoj je decenijama bilo malo prostora za sećanje na jevrejske žrtve. Budnicka je kao mlada žena ćutala o porodičnoj sudbini. Nakon što su nacisti sravnili geto sa zemljom, onde ništa nije obnovljeno. Posle rata tamo je niklo novo radničko naselje, maltene bez tragova da su tu ikad živeli Jevreji.

To se promenilo padom komunizma 1989. Pre tačno deset godina, na 70. godišnjicu pobune u Varšavskom getu, u srcu nekadašnje jevrejske četvrti otvoren je Muzej istorije poljskih Jevreja. Stoji tačno prekoputa spomenika herojima ustanka, pred kojim je nemački kancelar Vili Brant pao na kolena 1970. godine.

Za Budnicku je muzej „sjajna obrazovna institucija“. Kaže, tu mladi mogu da nauče nešto o Holokaustu, ali i tome kako su mnogi Jevreji istovremeno bili izuzetni Poljaci koji su doprinosili zemlji preko hiljadu godina.

Danas se u muzeju diskutuje i o kontroverznim pitanjima, recimo zašto jevrejski pobunjenici nisu dobili više pomoći spolja? Oni, doduše, jesu dobijali nešto oružja, ali ne previše.

Istoričari i preživeli ipak kažu da pomoć ne treba potcenjivati. „Bez hrabrih Poljaka ja ne bih preživela“, kaže Kristina Budnicka. Nacisti su pomaganje Jevrejima u Poljskoj kažnjavali oštrije nego drugde – streljanjem onoga ko je pomagao i njegove čitave porodice.

Budnicka svakog 19. aprila u malom društvu ode do spomenika herojima ustanka. Uvek zapali sveću za svoje pokojne, jer im nema groba. No od ove godine će Kristina Budnicka imati i svoje malo lično mesto sećanja.

Grupa istoričara pronašla je mesto na kojem je njen otac sagradio porodični bunker i gde je Budnicka pobegla kroz kanalizaciju. Tu, u jednoj uličici, na 80. godišnjicu ustanka otkriće se spomen-ploča za porodicu Kučera.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.