Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung pod naslovom: „UN beže od odgovornosti“ objavio je tekst o tome kako „neće biti obeštećenja za Rome otrovane na Kosovu“. Novinar Andreas Ernst navodi da je Komisija UN za ljudska prava na Kosovu u februaru prošle godine utvrdila da je naseljavanje prognanih romskih porodica na zemljištu otrovanom olovom u Severnoj Mitrovici bilo nezakonito. Romi, kako navodi Komisija, imaju pravo na individualno obeštećenje.

„Ta ekspertiza je izazvala pažnju javnosti, a čitava stvar je ostala da visi u vazduhu, dok Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Guteres u februaru 2017. nije doneo odluku: neće biti ni izvinjenja ni obeštećenja. Umesto toga, UN će sakupljati novac za finansiranje projekata pomoći Romima u Mitrovici i okolini. Guteres je zatražio dobrovoljne priloge i obećao da će iz tog iskustva biti izvučene pouke“.

„Oni koji su, međutim, žrtve tog iskustva, jesu romske porodice koje su 1999. godine naoružani Albanci oterali iz njihovog sela na južnoj obali Ibra u Severnu Mitrovicu. Tamo je UNMIK podigao tri provizorna logora za oko 600 osoba. Zašto su ti logori bili manje od 200 metara udaljeni od ogromnog đubrišta sa industrijskim otpadom iz obližnje topionice olova – to danas više niko ne zna. Mesta je u svakom slučaju bilo dovoljno.“

Autor navodi da je već 2000. godine UNMIK-u bilo poznato – i naučno potvrđeno – da otrovano zemljište predstavlja veliki rizik za zdravlje, pogotovo dece. Oboljenja i smrtni slučajevi među stanarima logora su učestali. Ali provizorni smeštaj je potrajao. Ne manje od pet šefova UNMIK-a je dolazilo i odlazilo dok su Romi živeli na industrijskom području. Među tim šefovima su bili i francuski saosnivač „Lekara bez granica“ Bernar Kušner, nemački diplomata od karijere Mihael Štajner i Danac Seren Jesen Petersen. bivši zamenik Visokog komesara UN za izbeglice.“

Tek jedanaest godina kasnije, 2006, Romi su preseljeni na drugu lokaciju. „Teško je razumeti zašto je to trajalo jedanaest godina, ali sigurno nije u pitanju nedostatak novca.“

Nema šanse protiv Vučića

Dnevnik Zidojče cajtung piše o Savamali i Beogradu na vodi. „Buldožeri zbog tog prestižnog projekta ruše kuće, na kritičare se diže povika, a srpski zaštitnik građana odustaje. Nad svima njima je Aleksandar Vučić, jaki čovek zemlje-kandidata za EU. Sada će postati predsednik“, piše ispod naslova podužeg teksta novinara Florijana Hasela. On je uveo priču slučajem Ivana Timotijevića, čija kuća u Savamali još nije srušena i „prkosi“ projektu Beograda na vodi, da bi opisao kako su srušeni drugi objekata u tom delu grada, kao i da Timotijević ima male šanse da zadrži svoju kuću, jer: „Beogradski činovnici su poručili da on nema šanse na sudu: protivnici su mu gradska vlast i srpska vlada sa Aleksandrom Vučićem na čelu“.

„Saša Janković je kao zaštitnik građana deset godina pokušavao da kontroliše srpsku vladu i vlasti. On je zaplenio telefonske snimke policije i čuo da je ona dobila naredbu da ne pritekne u pomoć ugroženima u Savamali. Tu naredbu može da izda samo mali broj ljudi: gradonačelnik, ministar unutrašnjih poslova ili premijer. Vučić je posle toga rekao da zna ko je odgovoran za nasilje u Savamali: „gradski vrh“. Jasnije rečeno: gradonačelnik Siniša Mali, koji je bio ekonomski savetnik Vučića pre nego što je ovaj od njega napravio gradonačelnika Beograda. Ni šef vlade ni gradonačelnik nisu saslušani povodom Savamale. Na zahteve za intervju – ne odgovaraju“.

„Bilans Jankovića o njegovom radu u eri Vučića je negativan, i to ne samo zbog slučaja Savamale“; autor citira samog Jankovića: „Mogao sam da razjasnim samo sporedne slučajeve. Kad god se radilo o sistematskoj zloupotrebi vlasti, nailazio bih na kompletnu blokadu (...) Otkrio sam da je vojna tajna služba VBA ilegalno špijunirala opoziciju, sudije i sindikalce, ali, umesto odgovornih, parlament je saslušavao mene i ja sam nazivan neprijateljem države. Nijedno veliko kršenje zakona nije razjašnjeno niti sudski gonjeno“.

U tekstu se objašnjava kako je Aleksandar Vučić uzurpirao medije, kako parlament ne radi svoj posao ni kada je u pitanju zakonodavstvo ni kada je reč o kontroli vlade. Navodi se i kako se kritičari takve vlasti proglašavaju neprijateljima države i demonizuju. Autor se poziva i na jednog advokata koji je bio predstavnik opozicije u Izbornoj komisiji i koji „nije video dokaze za masivno lažiranje glasova na dan izbora. Ali odlučujuće manipulacije su izvršene još mnogo pre izbora. Ako, na primer, neko selo sa 100 stanovnika ne posluša upozorenje da glasa za Vučića, kasnije će imati probleme sa snabdevanjem strujom ili kupovinom dizela za traktore“.

„Srbija ima više od 700.000 činovnika i službenika državnih firmi. Pritisak se ne vrši samo na njih, već i na firme koje su zavisne od države. A upravo na selu, mnogi siromašni Srbi prodaju svoj glas za par evra. Kada su i mediji pod kontrolom, na dan izbora više niko ni ne mora da falsifikuje protokole“, kaže taj advokat za Zidojče cajtung.

Priredio: Saša Bojić