Bliski istok samo što ne eksplodira. U Siriji je građanski rat doveo velesile na rub sukoba. Latentno ratno stanje koje vlada na istoku Ukrajine preti da postane takozvani zamrznuti, a zapravo stalno tinjajući sukob. Evropa je, suočena s ogromnim prilivom izbeglica, uzdrmana do temelja. Nikada do sada u 70 godina nakon završetka Drugog svetskog rata mir na našoj planeti nije bio uzdrman tolikim krizama istovremeno. Međunarodno pravo se – kao u slučaju Krima, ali i na Bliskom istoku – gazi nogama a to sve ostaje nesankcionisano.

Savet bezbednosti UN kojem su utemeljitelji organizacije namenili ulogu čuvara mira postao je teren za igru velesila. Njega pre svega instrumentalizuje Rusija koja ima pravo veta, ali i SAD i Kina ga koriste kao instrument blokade. S jedne strane je za to kriva nesposobnost da se apsolutno pravo na veto razvije u kvalifikovano pravo na veto koje će u nekim slučajevima poput masovnih zločina ili očiglednih kršenja međunarodnog prava biti van snage. S druge strane to stanje otkriva jaz koji vlada među članicama Saveta bezbednosti. Putinova Rusija svim silama pokušava da se vrati na svetsku pozornicu i neguje imidž neoimperijalne velesile koja se nikome neće pokoravati – pa ni međunarodnom pravu.

Sjedinjene Države vrludaju između svoje uloge svetskog policajaca i sve jače želje za izolacijom po sopstvenom izboru. Kina, velesila 21. veka u usponu, još traži svoje mesto na svetskoj političkoj pozornici i uvek je pristrasna kada su u pitanju ljudska prava čak i kada se ne radi o njenoj interesnoj sferi u Aziji. Francuska i Velika Britanija se kao pijane plota drže svog anahronističkog statusa zemalja s pravom veta, umesto da se zajedno s drugim Evropljanima odluče za model zajedničkog sedišta EU u Savetu bezbednosti.

Zbog svega toga najviše telo UN ostaje ono što je zapravo oduvek bilo – bezubi tigar, sada već zašao u starost i sve nemoćniji zbog nesposobnosti da se reformiše.

I izvan užeg delovanja SB sigurnosti je zakazivanje UN u ratovima u Ruandi i Bosni i Hercegovini postalo simbol nemoćne svetske zajednice. Brojne misije plavih šlemova su bile ili od početka osuđene na propast ili su se, kao na primer u Kongu, s vremenom same diskreditovale.

No, uprkos tome bi bilo pogrešno negativne razvoje pars pro toto uzeti kao svedočanstvo o celoj misiji UN. Jer UN je u 70 godina svog postojanja uspeo da poboljša živote miliona ljudi i otkloniti pokoju krizu. Spomena vredna je Povelju o pravima deteta, kao i borba protiv bolesti poput side i malarije. I u milenijumskim ciljevima su Ujedinjene nacije postigli značajne uspehe. Tako je, prema navodima samog UN, glad u svetu do danas prepolovljena, a u poslednjih 25 godina smrtnost dece smanjena za čak dve trećine. To ostavlja još jači utisak kada se zna da je UN u međuvremenu postavio za cilj održivi razvoj sveta. A on može biti postignut samo ako privredni razvoj prate ekološka svest i socijalni napredak.

Tako se Ujedinjenim nacijama može čestitati 70. rođendan može čestitati – ali bez ushićenja. UN, kako je to jednom odlično primetio bivši generalni sekretar Kofi Annan – nisu savršena organizacija. Ali su najbolja koju imamo.