Bio je to jedan sunčan dan u jesen 2010. Dan koji Jasmin Redžepagić nikada neće zaboraviti. Bio je to dan kada je izgubio oca: „Izliv krvi u mozak. Sve se dogodilo tako brzo. Otac nas je napustio rano, prerano, sa 65 godina. Bio je to šok za našu porodicu.“

Dok je Jasminova porodica tugovala u Kliničko-bolničkom centru Sestre milosrdnice u Zagrebu, gde se lekarska ekipa brinula oko njegovog oca u poslednjim satima života, prišao im je jedan anesteziolog i u ime tima upitao da li su se odlučili za donaciju. Jasminov otac je, naime, bio na listi potencijalnih donatora. Na njihovo pitanje mogu li nekoliko sati da razmisle o tome, uz puno razumevanja dobili su potvrdan odgovor. Porodica je nešto kasnije pristala.

„Naši su roditelji oduvek imali jasan stav da je bolje da nekome spase život umesto da se organi izgube. Mi smo svi u porodici potencijalni donatori, često smo o tome razgovarali i raspravljali, sa zaključkom da bi organe trebalo donirati.“

Hrvatska među najuspešnijim zemljama

Jasminova porodica nije usamljen slučaj. Dok u Nemačkoj godinama (dramatično) opada broj potencijalnih donatora, u Hrvatskoj istovremeno raste spremnost za doniranje organa. Od toga profitiraju i pacijenti u Nemačkoj, kaže dr Nikola Žgrablić, predsednik Hrvatske donatorske mreže (HDM): „U 2017. je Hrvatska imala 132 donatora, što je više od 30 donatora na milion stanovnika, dakle dvostruko više od proseka Eurotransplanta. A transplantirano je 147 bubrega, 112 jetri, 33 srca.“

Po broju donatora Hrvatska je danas među najuspešnijim zemljama sveta i na samom vrhu fondacije Eurotransplant, neprofitne organizacije za doniranje i dodeljivanje organa za transplantacije u osam evropskih država.

- pročitajte još: Čekajući na pregled kod specijaliste

Jedan od temelja uspeha u Hrvatskoj je zakonska opcija pretpostavljenog pristanka, to znači da je po važećem zakonu svaki građanin kod koga se dokaže moždana smrt automatski i donator organa – osim ako se tome nije usprotivio za života. U Nemačkoj se pak praktikuje zakonska opcija takozvanog informisanog pristanka – svaki građanin stariji od 16 godina mora sam da potpiše „pristupnicu“ i postati potencijalni donator.

Španski model

Iako zdravstvena osiguranja redovno šalju info-materijal i legitimacije donatora organa koje bi trebalo „samo potpisati“, Nemačka je na samom začelju evropske liste po broju zaista doniranih organa – u 2017. je registrovano samo 9,3 donacija na milion stanovnika.

Vodeća zemlja u svetu već je odavno Španija. U protekloj godini Španci su zabeležili čak 46,9 donacija organa na milion stanovnika, objašnjava dr Žgrablić: „Hrvatska je gotovo u potpunosti preslikala španski model doniranja organa koji se pokazao kao najuspešniji. Osnova tog modela jeste da su koordinatori za transplantaciju, ključni ljudi u procesu doniranja organa, redom anesteziolozi/intenzivisti koji rade u samoj bolnici i na taj su način neposredno uključeni u čitav proces doniranja.“

A to znači da lekari na licu mesta mogu da „prepoznaju“ potencijalne donatore, da školuju medicinsko osoblje i na adekvatan se način brinu oko rodbine preminulih osoba, uz uvažavanje etičkih ili religijskih aspekata.

„Donacija organa je human i dostojanstven čin, ali iza njega nažalost najčešće stoji smrt, i to nekog vrlo bliskog. Donacije nisu mehanički, neljudski proces, već duboko moralno pitanje. Zato je u tim trenucima i potrebna podrška i ljudskost medicinskog tima. To nam je tada veoma pomoglo i to nikada neću zaboraviti“, priseća se Jasmin Redžepagić. Isti anesteziolog koji je porodicu pitao da li pristaju na donaciju organa Jasminovog oca, nazvao ih je sledećeg jutra. Da im se još jednom zahvali i da kaže „da je sada sve gotovo“, priča Jasmin:

„Taj na je gest iznenadio i dirnuo. Nakon šoka i tuge zbog preranog gubitka oca, kod nas je ostao osećaj da je od nečeg strašnog i traumatičnog ipak jednim delom nastalo nešto jako dobro, da je život koji je otišao, pomogao da se neki drugi ne ugasi.“

Podrška donatorskim organizacijama

Hrvatski donatorski sistem dugo vremena je živeo od angažmana lekara i spremnosti (potencijalnih) donatora da pomognu drugim pacijentima, od entuzijazma ljudi poput Nikole Žgrablića i njegovih kolega u drugim donatorskim inicijativama. Poslednjih godina im pomaže i vlada u Zagrebu – i finansijski, ali i zakonskom regulativom.

Hrvatska je zahvaljujući uspehu svog modela jedna od zemalja od kojih profitiraju i pacijenti u drugim zemljama – na primer u Nemačkoj. U 2017. je tako u nemačke klinike stiglo oko 200 srca, jetri ili bubrega – i to putem evropske razmene preko Eurotransplanta. Organi su „uvezeni“ iz Belgije, Holandije, Mađarske, Austrije, Slovenije i – Hrvatske.

Prema navodima Nemačke fondacije za transplantaciju organa (DSO), u toj zemlji trenutno je oko 10.000 pacijenata na listi čekanja za presađivanje organa. Delom se radi o veoma teškim bolestima kod kojih su pacijentima hitno potrebni donirani organi.

Svaki dan u Nemačkoj u proseku umre troje ljudi samo zbog toga što nisu na vreme dobili odgovarajući organ za transplantaciju.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android