Do devedesetih godina prošlog veka u Španiji je bilo uobičajeno sledeće: ko odsedne u hotelu, sobaricama ostavi bakšiš i malo porazgovara sa njima. Svima je bilo jasno da one malo zarađuju i gost je na taj način pokazivao svoju zahvalnost. Jer, nije nimalo lak zadatak sve u sobi dovesti u red tako da se sledeći gost koji dolazi oseća ugodno.

Međutim, u poslednjih dvadeset godina postalo je sve gore, a bakšiši gotovo da i ne postoje. Sa druge strane, Španiju godišnje poseti oko 82 miliona stranih turista. Sve mora da ide brže, a zahtevi su porasli. Sobe su vremenom postajale sve veće, a plate osoblja - manje.

„Čišćenje je postalo moderno ropstvo", kaže Marija Karmen Kaston, koja već dugi niz godina radi u hotelima: „Uvek smo bili na najnižem nivou, ali od krize 2008. godine mnogi od nas rade u agencijama za privremeno zapošljavanje, jer je to jeftinije za hotele". Za ove sobarice se ne primenjuju ni sporazumi između poslodavca i radničkog saveta, ni kolektivni ugovori. Veliki sindikati u Španiji jedva da se brinu o tome.

Prema podacime španske organizacije „Confederación Española de Hoteles y Alojamientos Turísticos (CEHAT)", njihova prosečna bruto plata je 1.560 evra mesečno. Ali ta plata, koja uopšte nije tako loša za španske standarde, sada se odnosi samo na 40 odsto zaposlenih.

Ali, niske plate u Španiji nisu problem samo za sobarice: "Bilo da je reč o akademskim zanimanjima ili o radu u call centru, mi smo ispod evropskog proseka", govori madridski ekonomista Aldo Olseze.

Protesti na ulicama

Na kanarskom ostrvu Lanzarote, organizovan je prvi protest sobarica. Frustrirane radnice su se pridružile grupi "Las Kellys" i protestovale obučene u jarke boje na javnim mestima. Ne samo da su tako skrenule pažnju na svoje probleme, već su skrenule pažnju i na probleme zaposlenih u drugim sektorima, kao što su služba za korisnike ili službe za brigu o starijim osobama.

U proleće 2018. godine tu grupu je primio bivši šef španske vlade Marijano Rahoj. Njegov naslednik, Sančez želi u Zakonu o radu da uvede promene u korist radnica– ukoliko ostane na dužnosti nakon izbora 28. aprila. "Od 1978. godine se ovde ništa nije promenilo", kaže predsednica organizacije "Las Kelly" Mirijam Baros, koja zna da ovaj problem nije ograničen samo na Španiju: "Na evropskom nivou još uvek nema lobija za sobarice, ali znamo za kretanja u Italiji, Grčkoj i Argentini."

Profit preko leđa slabih

Oni koji putuju na Majorku sa svojim društvom to možda neće ni primetiti, ali uslovi rada u mnogim lancima hotela su se vremenom pogoršali. "Isto važi i za rad u restoranu i na recepciji. Direktori žele nekoga ko govori tri jezika, a onda ne plaćaju ni 1.300 evra neto mesečno", žali se Rikardo Sančez.

Ovaj 30-godišnjak je apsolvirao više obrazovanje za hotelijerstvo u Nemačkoj: "Ali ovde to nema nikakve vrednosti. U ugovorima se rade različiti trikovi da bi se uštedelo na socijalnom osiguranju." Sančez je radio uglavnom u hotelima sa pet zvezdica u Madridu i Sevilli: "U nižim kategorijama hotela, stanje je sigurno mnogo gore."

Sara Garsija iz španske Unije sindikata USO zahteva konkretna poboljšanja: "Da bismo postigli evropski prosek i da bismo mogli da živimo koliko-toliko dobro, potrebno nam je povećanje plata od najmanje četiri odsto godišnje, i to na duže vreme". Međutim, u ovom trenutku, generalno povećanje plata iznosi samo jedan odsto godišnje.

Prema rečima ekonomiste Olsezea nedavno povećanje minimalne plate za 22 odsto, što je minimalac podiglo na iznos od 900 evra je stoga bilo više nego neophodno: "Plata motiviše. Mi smo iscrpili naše zaposlenike poslednjih godina i zbog toga trpi naša produktivnost".

Brže, čišće i – jeftinije

Iako je reforma tržišta rada koja je uvedena za vreme premijera Rahoja 2012. godine dovela do nekih novih radnih mesta, siva ekonomija još uvek čini 25 odsto BDP u Španiji, a zvanična nezaposlenost iznosi 14 odsto. Predsednica organizacije "Las Kelly" Mirijam Baros zahteva više operativnih inspekcija i potpunu promenu u sindikatima: "Postali su nefleksibilni, nisu upoznati sa društvenim medijima i prespori su."

Dok Baras i dalje nastavlja da čisti sobe, Marija Karmen Kaston sada radi kao dadilja. Za nju je "Las Kellys" došao prekasno. Kaston plaća visoku cenu za protekle godine stresa i pritisaka za vreme rada u hotelima - teškim problemima sa leđima - koji plaćaju i mnoge njene kolege: "Nekada je biti sobarica bila profesija, a sada se za to 'zloupotrebljavaju' normalne čistačice. Problem je u tome što je to fizički težak posao, jer morate da pomerate nameštaj i voziti teška kolica za veš od sobe do sobe”.

Osim toga, koriste se sve agresivnija sredstva za čišćenje koja izazivaju alergije. "Jedna osoba čisti 20 do 30 soba dnevno, od čega je trećina potpuno čišćenje, jer gost napušta hotel", kaže Baros. Za jednu sobu ne može da se potroši više od 15 minuta.

San o robotima koji pomažu

"Na otoku Lanzarote, gde živimo samo od turizma, svi imamo kćerku ili devojku koja radi kao sobarica i borimo se za njenu budućnost", kaže Baros. U hotele koji izrabljuju sobarice ne spadaju samo veliki lanci ili male kompanije kojima su možda potrebne marže, već i hoteli u takozvanoj ekonomiji blagostanja, navode iz "Las Kellys”: "To je posebno tužno jer se oni pretvaraju da su drugačiji."

Ova hrabra žena ne krivi turiste za njihovu situaciju, ali kaže da bi turisti trebalo da budu svesniji kada biraju hotel u kojem će provesti odmor: "Kada bi im bilo važnije kako se tamo tretira osoblje, onda bi hoteli morali nešto brzo da promene. Na kraju krajeva, mušterija je uvek u pravu”.

Baros sanja o tome da njoj i njenim koleginicama neko olakša posao: "Roboti koji u hotelima nose posteljinu iza nas i koriste usisivač. Mogli bi da nam olakšaju posao."