Ko zna, da nije bilo te utakmice, ja možda nikada ne bih postao novinar u Nemačkoj koji izveštava o fudbalu. Ta utakmica uticala je na sve pore mog života – iako je odigrana mnogo pre mog rođenja.

Donedavno ja u stvari nisam ni znao da je ona uopšte odigrana.

Senke prošlosti

Bilo je to 1970. Jakov je imao samo 13 godina. Živeo je u Tel Avivu kada je jedan vrhunski evropski klub zaigrao protiv izraelske reprezentacije. Iako je to samo bio prijateljski meč, on je kao strastveni ljubitelj fudbala konačno imao priliku da uživo vidi svoje idole. Ali to je bio i problem: taj klub je bio iz Nemačke: Borusija Menhengladbah.

Holokaust i neopisivi zločini koje su počinili Nemci bili su sveprisutni u tada mladoj državi Izraelu. Iako su Nemačka i Izrael pet godina pre toga počeli ponovno da grade diplomatske odnose, u Izraelu su, razumljivo, iz dna duše mrzeli i Nemačku i predstavnike te zemlje.

Javni protesti protiv utakmice bili su očekivano veoma glasni. Mnogi Izraelci, mnogi Jevreji, načelno su odbijali bilo kakvu saradnju sa zemljom koja je bila odgovorna za genocid nad šest miliona ljudi – iako se tadašnja Nemačka trudila oko pomirenja s Izraelom i Jevrejima.

„Sećam se kad sam kod moje rodbine u Tel Avivu na radiju čuo da je Zapadna Nemačka 1966. izgubila finale Svetskog prvenstva protiv Engleske. Moj se otac radovao tom porazu. Kad sam ga pitao zašto, samo mi je rekao da je najvažnije da ti odvratni Nemci ne pobede“, priča Jakov Hadas-Handelsman.

Već i sama ideja da mladi Jakov ode na utakmicu protiv jedne nemačke ekipe, kod kuće je postala predmet žestokih rasprava. Porodica njegovog dede je bila poreklom iz Poljske i gotovo sve njene članove Nemci su tokom Drugog svetskog rata ubili. Njego otac otada nije hteo ni da kupuje nemačke proizvode.

Jakov i njegovi heroji

U Berlin sam poslat 2017. da bih odatle izveštavao o jednom izraelskom dokumentarnom filmu sa temom fudbal. Neposredno pre toga, Jakov mi je ispričao svoju priču: kako je doživeo utakmicu, kako se divio legendi Menhengladbaha Ginteru Neceru. Još uvek je mogla da se oseti njegova fascinacija i strast. Jakov Hadas-Handelsman je tokom tog našeg razgovora opet bio trinaestogodišnjak.

A 44 godina nakon te utakmice, on je Borusiji iz Menhengladbaha uručio nagradu za doprinos u podsticanju nemačko-izraelskih odnosa. I odmah je, iako je prošlo toliko mnogo vremena, prepoznao bivše igrače nemačkog kluba. „Ko je mogao i da zamisli da će dete koje je na stadionu Blumfild u Tel Avivu bilo tako oduševljeno nastupom tih igrača, sada da predstavlja državu Izrael u Nemačkoj i da zvezdama, pred kojima su mu nekada klecala kolena, sada uruči odlikovanja“, rekao je Jakov Hadas-Handelsman.

Od tuge do sreće

Tog dana krug se zatvorio. I to ne samo za Jakova, već i za Mordehaija (Motalea) Špiglera, rođenog u Rusiji. I njegova predstava o Nemačkoj vremenom se promenila.

„Sećam se da sam kao petogodišnjak plakao kad sam čuo da je Nemačka osvojila titulu prvaka sveta 1954. Bio je nekako čudan osećaj zbog toga što su Nemci pobedili, osećaj da je to nešto pogrešno“, priča Špigler.

Šesnaest godina kasnije, Špigler je bio kapiten na utakmici protiv nemačke ekipe iz Menhengladbaha. Borusija je tada bila vrhunska ekipa, u kojoj su nastupale zvezde: Ginter Necer, Jup Hajnkes, s legendarnim trenerom Henesom Vajsvajlerom. Tadašnji izraelski selektor Emanuel Šafer je, tokom školovanja za trenera na fakultetu u Kelnu upoznao Vajsvajlera. Postali su prijatelji. Šafer, rođen u nemačkom Reklinghauzenu, jedini je trener koji je Izrael odveo na neki veliki turnir.

„Pre utakmice nam je trener Šafer rekao: ’Slušajte me i sve će da bude u redu.’ Poslušali smo ga i na kraju smo izgubili 0:6. A da ga nismo slušali, primili bi verovatno 12 golova“, šali se Špigler.

Nova prijateljstva

Špigler je s nekolicinom igrača Menhengladbaha ostao u kontaktu i posle utakmice. Među njima je bio i genijalni organizator igre Necer. To prijateljstvo traje do danas.

„Bio sam pozvan na jednu konferenciju za novinare u Nemačku u vreme kada je na nemačkoj televiziji prikazan dokumentarac o toj prijateljskoj utakmici. Pitao sam organizatore da li će tamo da bude i Ginter Necer. I kad su mi rekli da neće, onda sam rekao da neću da dođem ni ja.“

Mordehai Špigler, koji je nekada igrao i za Pari Sen-Žermen i Njujork Kosmos, seća se da je malo nedostajalo da potpiše za Menhengladbah – nakon što je nedelju dana trenirao sa ekipom nemačkog prvoligaša. Ali klub je tada već bio popunio „kvotu“ za broj igrača koji nisu mali nemačko državljanstvo.

Dvadeset godina nakon suza zbog nemačkog trijumfa u finalu Svetskog prvenstva 1954, Špigler više nije bio tužan kada su zapadni Nemci ponovo osvojili titulu prvaka sveta. „Imao sam mnogo prijatelja u toj zapadnonemačkoj ekipi. Radovao sam se zbog njih.“

Moć fudbala – i Špigler i Hadas-Handelsman upoznali su je tokom svog života. To je moć kojom sport premošćava jaz između različitih ljudi, pokreće promene. Stadion je bio rasprodat. I jedan i drugi se sećaju da je publika pozitivno reagovala na ekipu iz Menhengladbaha, iako su to bili Nemci. Izraelski diplomata i ambasador te zemlje u Berlinu od 2012. do 2017. Jakov Hadas-Handelsman kaže da je ta utakmica „bila iskustvo koje ih je pratilo čitavog života.“

„Huligani“ su sve promenili

„Reakcija ambasadora Zapadne Nemačke u Izraelu to je najbolje pokazala. Nakon utakmice s Gladbahom rekao mi je: ’Ono što smo mi pokušali da uradimo diplomatskim putem tokom poslednjih pet godina, ovi huligani su uradili za 90 minuta’“, priseća se Jakov Hadas-Handelsman.

Ova priča o prijateljstvu, za mene, izraelskog novinara u Nemačkoj, u centru je pažnje priče o međusobnom razumevanju između Izraelaca i Nemaca. To je priča o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

S obzirom na to da sam ja sada ovde, u Nemačkoj, kao Jevrej, Izraelac i novinar, može se sa sigurnošću reći da je ta jedna utakmica promenila i moj život – iako dugo nisam ni znao da se uopšte odigrala.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android