Pre mnogo godina rado sam odlazio na sve vrste koncerata. Azra u bašti Studentskog kulturnog centra, Klepton u sajamskoj hali, bluz na Mašincu.

Docnije su došli koncerti šireg žanrovskog spektra. Moderni saz u Sarajevu, romski brzi prsti Skadarlije, sevdah u Sava centru, Mariza na savskoj obali. Mladi fado u jednom lisabonskom baru. Karmina burana pod letnjim zvezdama na glavnom trgu u Vangenu. Džez u slikarskom ateljeu u Ahenu. Vlatko Stefanovski u Nišu.

Jedan saksofonista u pariskom metrou. Jedan harmonikaš u berlinskom metrou. Zvuk dižaridua na keju u Oslu. Derviška pesma u Istanbulu. Francuski gudači interpretiraju Šenbergov Kvartet u D-molu za dve violine, violu i violončelo, opus 7. u regensburškom pozorištu. Esma Redžepova u Kelnskoj filharmoniji jednog leta, Betovenove simfonije na istom mestu poslednjeg dana neke druge godine. Čoček u novogodišnjoj noći u Skoplju.

Muzika je tešiteljka života. Smatra se da je na samim našim počecima bila u jedinstvu sa igrom i pevanjem. Nešto od toga mogao sam da osetim ovog jula. Opisujem tri takva iskustva.

Una Saga Serbica

Da pre 20 godina koreograf Svetozar Krstić nije došao na ideju da oformi igračku trupu, ne bih te večeri sedeo u leskovačkom Narodnom pozorištu čiji uređaj za rashlađivanje nije predviđen za spoljašnjih plus četrdeset.

Kada već nisam video prvi spektakularni nastup ove trupe u Sava centru 2013. mogu da ga doživim na manjoj bini 11 godina kasnije. Osam parova će odigrati „Rapsodiju“. Reč je o modernizovanim narodnim igrama Balkana. Folklorno polazište  je redizajnirano – kostimi, muzika i koraci. A dodati su i svetlosni efekti.

Ovaj performans je zapravo bio vizuelno najatraktivniji deo ovogodišnjeg festivala Strings, koji na vreli jug Srbije već dvanaesti put usred leta dovodi vrhunske umetnike.

Sama kombinacija poznatih elemenata je zanimljiva. U klasična „zaplitanja“ nogama narodnih kola ugrađeni su elementi baleta. Dok bi se trupa iza kulisa redovno presvlačila za narednu tačku jedan par bi zabavljao publiku svojim plesom.

Kostimi, kao i muzika, bile su citati narodnih originala. I dok je nošnja bila lišena etno-nacionalne prepoznatljivosti, jer su kostimografi postmodernom proizvoljnošću uzimali sve što im je bilo potrebno za uobličavanje osnovne ideje, muzika je pratila jake balkanske ritmove, produkciono ih provlačeći kroz pop-filtere.

Publika je najjačim aplauzom nagrađivala one delove koji su najvernije sledili originalnu matricu – od „Žutih dunja" do čuvenih srpskih i makedonskih pesama.

Ako se izuzetno dobro sinhronizovanoj i odigranoj predstavi može išta zameriti, možda je to njena prenaglašena potreba da osavremeni pokret, da ga „ušećeri" specijalnim svetlosnim efektima i da izvornu muzičku podlogu pretvori u međunarodni pop.

Meni je to posebno bolo oči kada su neki delovi ove folklorne bajke počeli teatralnošću i pozom da liče na vizuelnu mitomaniju Lajbaha.

Ipak, odigrati profesionalno i skladno ovaj složeni program na temperaturi koja i krcatom gledalištu, a kamoli igračima, tera znoj na lice, zaslužuje veliko poštovanje pa i divljenje.

Naposletku, uspeh igračke trupe – imala je 200 ovakvih nastupa pred ukupno 100.000 ljudi – govori za sebe. Drago mi je što sam video uspešan pokušaj prepakivanja našeg folklornog nasleđa u svetsko ruho. Mada i dalje lično više volim lakonoge i vratolomne nastupe najboljih kulturno-umetničkih društava sa spletom narodnih igara.

Uroš kao Rej

Dve večeri kasnije vrućina takođe ne popušta. Ali je bina na otvorenom. Bašta Centra za stručno usavršavanje u obrazovanju je možda najbolja letnja muzička pozornica u gradu. Unaokolo je nešto zelenila, a iza zida protiče Veternica – od nje se očekuje da u varoš donese poneki dašak svežine. Jedina mana ove bine je mogućnost da komšije iz naselja s one strane reke nepredviđeno organizuju veselje, pa svoje decibele kao gerilske jedinice ubace u koncertne harmonije.

Ali ovaj put nije tako. Vrela letnja noć je kao stvorena za Uroša Perića zvanog Peri. On je slovenački džez muzičar, koji je u svetu postao poznat kao verovatno najbolji živi tumač muzičkog nasleđa Reja Čarlsa.

Sumrak se polako pretvara u sve gušći mrak. Na binu izlazi Urošev bend. Za basom je Mladen Melanšek, Peter Rizmal veša oko vrata crvenu gitaru. Za bubnjeve seda Gregor Hrovat, najmlađi član benda, koji će od okupljenih mlađih dama dobiti i najtopliji aplauz. Rudi Javornik uzima saksofon i započinje bluz standard.

Na sajtu ovog saksofoniste može da se pročita muzički moto koji je izrekao njegov uzor, veliki Sten Gec: „Po meni, saksofon je zapravo prevod ljudskog glasa. Jedino što možeš jeste da sviraš melodiju. Nema veze koliko je komplikovana, to je još uvek melodija."

Kada su se Peter Rimzel i Rudi Javornik počeli dozivati soliranjem na gitari i saksofonu, veče je već dobilo svoju magiju. Kakav li je šef benda, kada su muzičari koje je okupio ovako dobri?

A šef – Uroš Perić – izlazi posle ovog sjajnog uvoda i južnjacima se obraća na srpskom sa izrazitim južnim akcentom. To nije naučio kod kuće, jer su mu roditelji iz Velike Plane i Čačka. 

„Rođen sam u Sloveniji, ali sam rodom iz Srbije", kaže Uroš. Zvuči pomalo montipajtonovski, ali Uroš spada u onu vrstu vrsnih zabavljača koji umeju i pričom da razgale publiku.

Kako god, Uroš je uspostavio neposrednu i jaku vezu sa publikom i suvereno je vodio kroz tu muzičku noć.

Nije samo Rej Čarls bio na repertoaru. Poznatim stvarima koje su pevali Kris Kristoferson, kao što je „Help Me Make It Through the Night" ili Net King Kol „For Sentimental Reasons“, Uroš je utisnuo svoj pečat.

Njegovo temperamentno ponašanje za klavirom i boja glasa zadivljujuće su blizu originalu koji poznajemo samo sa istorijskih snimaka na Jutjubu.

Mene je Uroš kupio kada je zapevao „Đorđa…“. Književno se to zove Džordžija. „Georgia on my mind."

„Pesma stiže od tebe tako slatka i bistra, kao mesečina kroz borove. Druge mi se ruke pružaju, druge oči se smeju nežno, još uvek u mirnim snovima vidim, put me vodi nazad ka tebi. O, Džordžija, ne nalazim mir, samo staru, slatku pesmu." 

Kada već velikog Reja Čarlsa nisam mogao da čujem u Džordžiji, gde je ova stvar nezvanična himna, onda mi je sudbina poklonila Uroševu interpretaciju u jednoj leskovačkoj noći.

Tu negde, sa džez nebesa, na nas uz Reja Čarlsa motri i Hogi Karmajkl, koji je tridesetih godina prošlog veka komponovao ovaj džez standard. Preko ramena mu vire Djuk Elington i Luj Armstrong koji su Džordžiju prvi proslavili, da bi je Rej Čarls opet učinio planetarno poznatom.

Naravno, Uroš je izvodio i druge nadvremene stvari kao „Hit The Road Jack" pri čemu je nedostatku ženskih vokala uspeo da privoli ženski deo publike da zapeva refren.

Da stvar ne bi otišla u previše sentimentalnom pravcu, Uroš je pred kraj koncerta, između pesama, počeo da priča o leskovačkom roštilju. Tvrdio je da su njegovi slovenački članovi benda za dva dana već ugojili. I onda je dodao: „Jebem li ga, i večeras ćemo da jedemo neki roštilj!" Time je izazvao salve smeha.

Energija te večeri je zaista bila dobra. A i sa Veternice je došao nagoveštaj svežine.

Tango zauvek

Ni dva dana kasnije nije popuštala vrućina. Ali u Leskovačkom kulturnom centru je u samom koncernom prostoru nešto svežije. Ovaj put je na redu Jovica Ivanović, muzičar rođen u Zvorniku, a školovan u Beogradu i Hanoveru. Kaže da se sa harmonikom druži od sedme godine. Ali u Leskovac je doneo bandoneon.

Instrument je nazvan po nemačkom muzičkom pedagogu Hajnrihu Bandu. Band mu je dao konačan oblik 1845, ali prve takve instrumente napravio je pre toga majstor za izradu muzičkih instrumenata Karl Fridrih Ulig.

Ni jedan ni drugi nisu mogli da naslute da će pobedonosni pohod bandoneon doživeti na drugom kontinentu, u dalekoj Argentini. Tamo se muzika siromašnih, crnih krajeva, muzika mornara i lučkih radnika po imenu tango početkom prošlog veka zauvek venčala sa bandoneonom. U Argentini kažu da je ovaj instrument – najveći nemački pronalazak.

Program je te večeri bio posvećen čoveku koji je u 20. veku svojim bandoneonom i kompozicijama osvežio i modernizovao tango – Astor Pjacola. On je stvorio svetski poznate melodije u čijoj osnovi je tango. Tango nuevo.

Jovica Ivanović je uz violinistu Davida Saramandića, pijanistu  Igora Draževića  i Stefana Milojčića za kontrabasom te večeri poklonio krcatoj sali čisti zvuk Buenos Ajresa, grada u kojem je veliki majstor Pjacola umro 1992.

Jedna od najpoznatijih Pjacolinih melodija – Biyuya – što u argentinskom žargonu znači „sića“, „lova“ je poput velikih zagrada obuhvatila celo veče, jer je izvedena kao prva i još jednom, na kraju, kada publika nije htela tek tako da pusti muzičare da odu.

Setni komadi kao Smrt anđela (La Muerte del Angel), Usamljenost (Soledad) ili dinamične stvari poput Ajkule (Escualo) u meni su probudili čežnju za Buenos Ajresom – u kojem nikada nisam bio. To ume muzika.

Osim toga, ona je kao vremeplov. U poslednjoj deceniji prošlog veka kupovao sam muzičke zapise na kompakt diskovima. Kada ukućani ne bi bili tu znao bih na dugačkoj polici sa njima pronaći Pjacolu. Vreme provedeno sa njegovom muzikom je bilo eliksir za dušu, a začini su bili čežnja i putenost uz nalete melanholije.

Na kraju leskovačkog koncerta bio sam zahvalan muzičarima što su mi svirkom uživo vratili analogno vreme u kojem je muzika bila nešto veće i značajnije od nas samih.