DW: Došli ste u Berlin da predstavite gospođu J. iz filma „Rekvijem za gospođu J.“ Ko je ona?

Mirjana Karanović: To je žena mojih godina koja je izgubila veru da joj u životu može biti bolje i koja smatra da njeno prisustvo donosi samo probleme onima koji žive s njom i koje ona voli i ona nekako želi da se skloni.

Da li je depresija koja vlada oko Vaše junakinje i u koju je ona potonula problem i u društvu u kojem Vi živite?

Mislim da se veoma veliki broj ljudi tako oseća, tako dezorijentisano... Mislim da su ljudi izgubili osećanje sopstvene vrednosti i da jako veliki broj ljudi zapravo živi tako što se bori ubeđujući sebe da još uvek ima razloga da se nešto izdrži, da se ide dalje i uglavnom su ti razlozi: imam decu, moram da izdržim, postoje neki drugi ljudi koji na neki način zavise od tebe. I taj osećaj je, mislim, blizak mnogim ljudima u mojoj zemlji. A ova gospođa je došla do kraja, nije još udarila u zid, ali je došla do kraja i tu je stala i odlučila da ode, da ne pravi problem nikome.

Kada čovek gleda film, stalno je rastrzan između razumevanja za Vašu junakinju i njenog očaja i iznerviranosti činjenicom da ona ne čini ništa da se izvuče iz stanja u kojem se nalazi. Čovek joj poželi reći: ma daj trgni se, učini to za svoju decu kojoj trebaš. Koliko ste mogli da razumete Jelenu?

Pa da, to je ono što bih joj i ja rekla (sme se). Govoriš to i drugima i sebi, nemoj da toneš, probaj da isplivaš. I ja uvek isplivam, ma koliko da sam se često nalazila u takvim situacijama u kojima bi čovek najradije pustio sve i odustao, uvek sam nalazila načina da isplivam na površinu. Ali bilo mi je teško da igram taj lik jer ono što sam do sada radila u svojoj karijeri uvek su bili likovi koji su imali inicijativu, koji su pokretali akciju u sceni, ali ovoga puta ništa nije zavisilo od mene i reditelj mi je često govorio da se svedem na nulu, da nema ničega.

Ljudi u našem krajevima rado kukaju, ali o depresiji malo njih govori...

Ne, ne govori se. Još uvek imamo tabu da je to neka psihička bolest i da nisi normalan ako patiš od depresije. Ali možda ipak manje nego ranije. Mislim da se danas ljudi ipak usuđuju da traže pomoć. Ali mislim i da zdravi ne veruju bolesnima, tako da je veoma često to: ajde, trgni se, šta sad, potrebno je samo malo da uložiš napora pa će sve biti kako treba.

Napuštene fabričke hale, propala preduzeća, državne institucije koje ne funkcionišu – to je svet u kojem Jelena živi. Koliko se to poklapa sa Vašom slikom sveta u kojem Vi živite?

Znate, ja živim u Beogradu i kao i u svakom glavnom gradu u tim novim državama koje su nastale od Jugoslavije, u njemu ne možete baš da prepoznate probleme. U njega se najviše ulaže, da izgleda kako treba, da se nekako drži taj nivo, da ne izgleda loše i propalo, radi se puno na tom takozvanom imidžu glavnog grada, ali van Beograda stvari su potpuno drugačije. Ljudi su se prepustili i nadaju se da će preživeti ukoliko se ne suprotstavljaju, ne opiru previše, znaš ono kad se nađeš u nekoj situaciji u kojoj puštaš da ti se stvari događaju i trudiš se da ne trošiš previše energije koja bi mogla da ti treba u budućnosti.

Ali upravo to je problem...

Naravno! Ali mislim da su ljudi izgubili veru u institucije, u sisteme. Kod nas – ali mislim da to nije samo kod nas, to je pomalo i trend u svetu – da se mnogo vera polaže u nekog spasitelja, u neku osobu koja oličava neku ideju, a ta ideja bi trebalo da nas spase. Tako da je ta osoba zapravo sve. Ne postoje institucije, ta osoba često negira institucije ili ih ne poštuje i predstavlja se kao zaštitnik naroda. Tako se uspostavlja emotivna veza u kojoj se zapravo to što ta osoba predstavlja na nekom ličnom planu usvaja kao da je mesija. Ima nešto religiozno u tome – očekuje se neko ko će činiti čuda.

Vi se lično niste prepuštali, niste birali liniju manjeg otpora. Štaviše, javno ste se protivili zvaničnoj politici, demonstrirali protiv nje, gradili mostove sa susednim zemljama kada to nije bilo nimalo popularno – glumili ste u „Grbavici", sarađivali s kosovskim filmašima, govorili o ratnim zločinima – i zbog svega toga bili izloženi napadima kao „izdajnica sopstvenog naroda“. Koliko Vas je to pogađalo i koliko Vas to još pogađa?

Vrlo malo i vrlo kratko sam se osećala povređenom zbog toga. Uvek sam energiju i podršku tražila u ljudima koji su me podržavali. I ja uvek znam da je tih ljudi dovoljno u mojoj zemlji da ja stvarno nemam nikakvog razloga da osećam da radim nešto pogrešno. A drugo, ja sam podršku i snagu tražila pre svega u sebi.  Ali pitate se koji put, pošto vas razni ljudi napadaju, da li ja to stvarno u nečemu grešim, šta je to? I onda staneš i kažeš sebi: hajde, budi iskren. Znate, mi možemo da lažemo druge, ali sebe ne. Na kraju sam sediš u sobi i pitaš se da li je to zapravo to što ti misliš, zašto ti to radiš? I važno je da čovek raščisti sa sobom što hoće u životu, šta je to za što se zalažeš, a ja sam tu uvek imala čistu situaciju. Uvek sam mogla mirno da spavam.  Moje mišljenje i moj osećaj o onome što radim su mi najvažniji, puno važniji od reakcija drugih ljudi. To je moja sigurnost. Ja sam vaspitavana tako – da čovek mora da veruje u sebe i da se bori za ono u što veruje. Neki put moraš mnogo toga da žrtvuješ, iako, naravno, ne želiš da ti se dogodi da moraš da žrtvuješ svoj život.

Da li Vas je u nekom trenutku bilo strah?

Normalno da jeste, bila bih luda kada bih rekla da me nikada nije bilo strah, ali ja nikada nisam dozvolila da taj strah zapravo rukovodi mojim životom, onim što je meni u glavi. Kad znaš šta je tvoj svet, onda je jako lako opredeliti se.

Vi ste započeli svoju karijeru u zemlji koja je bila daleko veća, na filmskom tržištu koje je bilo mnogo veće. Koliko danas još Zagreb, Sarajevo, Ljubljanu, Skoplje doživljavate kao svoje gradove? Kako se osećate kada igrate u njima?

Dosta se toga promenilo. Ja sam sada svesna da su to druge države, ali sam takođe svesna da postoji puno sličnosti, da ceo naš region ima puno dodirnih tačaka i u načinu života, i u problemima koje ljudi imaju, i u tim političkim i društvenim događanjima, mogli biste da poredite vesti iz dnevnih novina i videli biste da tu ima puno poklapanja.

...pa i Vašu gospođu Jelenu bismo lako mogli da nađemo i u Sarajevu i u Zagrebu...

Apsolutno! Ja duboko u sebi taj prostor doživljavam kao prostoru u kojem sam rođena i u kojem sam ipak živela nekih 30 godina, što je prilično bitan deo mog života: odrastanje, sazrevanje... Tako da sam prihvatila te granice, pasoše, carinske kontrole. Ali kada idem u Zagreb, to je još uvek deo te moje lične domovine, mog prostora. Postoji neka distanca između onoga šta je to u sadašnjosti i onoga šta to za mene znači. I to je samo moje, intimno, i nemam nameru da to na bilo koji način na silu menjam.

Nećemo odati čitaocima da li je gospođa Jelena našla snage da se trgne, ali ćemo Vas pitati da li verujete da njene kćeri u zemlji u kojoj ih čeka ceo život mogu da se otrgnu iz depresije u kojoj su odrastale? Mislite li da Srbija ide u dobrom smeru?

Budućnost mora doći, progres i promene niko ne može da zaustavi, to je nešto što ni jedan sistem ne može da zaustavi. Postoje neke države na kugli zemaljskoj koje pokušavaju izolacijom ili surovim kažnjavanjem da zaustave prodor uticaja iz drugih kultura, ali sve nezadrživo ide u tom smeru da se svet povezuje. Informacije postaju dostupne. Internet je puno učinio na osećaju da nisi sam. Ja mislim da mnoge loše stvari proizvedu neke dobre, kao što i dobre mogu proizvesti loše, biti zloupotrebljene. Nikada ne verujem da nešto može da bude toliko loše da ne može proizvesti ništa dobro, u reakciji ljudi, u njihovom otporu. Ne postoji ništa što je samo dobro ili samo loše. Nikad ništa ne ide samo u jednom pravcu.