„Francuskiji" od ostalih – režiser Klod Leluš važi kao tipičan predstavnik francuske filmske škole. I pored toga, i pored jednog Oskara koji je dobio, uvek je morao da se bori za priznanje. Bar među kritičarima – jer, iako je njegova karijera tekla paralelno sa karijerama velikih režisera kao što su Fransoa trifo, Klod Šabrol ili Žan-Lik Godar, Klod Leluš se ne računa kao predstavnik pokreta Nouvelle Vague, koji je početkom 60-ih osvežio francusku kinematografiju.

Leluš je uvek važio kao režiser zabavnog filma. Kao neko ko nije pronikao u visoku filmsku umetnost. 1966. godine je za film „Jedan čovek i jedna žena" dobio Zlatnu palmu u Kanu, a godinu dana posle toga – Oskara. To je bio neverovatan uspeh za tada mladog režisera – danas puni 80 godina. Upravo pred ovaj rođendan, u nemačkoj je objavljena kolekcija sa 20 njegovih filmova na diskovima, što je dobar povod da se porazmisli o tome da je on ipak zaslužio mnogo veće međunarodno priznanje.

Prvi filmovi vrlo uspešni

Njegov prvi film Le propre de l´homme je bio crno-beo i može da se računa kao Nouvelle vague svog vremena. To je nepretenciozno ispričana priča puna filmskih igrarija – glavna radnja je isprekidana digresijama i reflektuje svetske događaje tog doba. Otvoreni način pripovedanja, montaža i perspektive kamere, sve to pokazuje sklonost ka eksperimentisanju i nekonvencionalnom.

No, kada je došao film „Jedan čovek i jedna žena", kritika ga je sasekla smatrajući ga nečim što nema nikakve umetničke pretenzije već je sračunato samo na zabavljanje publike. Neki su napisali da je njegova estetika čak „bolesna i kancer u kinematografiji". Može biti da su tako oštre ocene i inspirisale režisera da se posveti upravo komercijalnom putu – jer mnogi njegovi kasniji filmovi više nisu bili interesantni. Neki jesu: „Brak" iz 1974. Pripoveda o propasti jedne bračne zajednice. A godinnu dana kasnije je nastao njegov film „Mačka lovi miša" u kojem jedan policijski inspektor istražuje ubistvo jednog biznismena. U središtu pažnje je atraktivna udovica koju glumi Mišel Morgan.

Subjektivan i - potcenjen

Leluš pripoveda iz subjektivne perspektive. U njegovim filmovima se mogu videti mnogi neobični prizori – oni koje kritičari smatraju dodvoravanjem želji publike da vidi nešto atraktivno. No danas, kada je napunio 80 godina, ovaj režiser zaslužuje da se njegovi filmovi pogledaju još jednom – mnogi će verovatno utvrditi da je njegov rad tokom poslednjih decenija bio nepravedno potcenjen.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android