Život Jevreja u Varšavi pre 80 godina bio je pakao. Od nemačke invazije na Poljsku septembra 1939. bili su podvrgnuti stalnom progonu nemačkih okupatora, a od novembra 1940. bili su zatvoreni u Varšavskom getu, u severozapadnom delu glavnog grada Poljske. Oko 450.000 muškaraca, žena i dece živelo je u skučenim prostorijama, iza visokih zidova. Izmoreni glađu, kugom i pogubljenjima. Na taj način život je izgubilo oko 100.000 ljudi.

Napuštanje geta bez dozvole kažnjavalo se smrću, kao i svaka pomoć sa strane njegovim stanovnicima. Stražari nisu prezali ni od toga da pucaju na decu koja su krijumčarila hranu ili ugalj u geto. Leševi izgladnelih ljudi na trotoarima bili su svakodnevice.

SS-ovac Herman Hefle daje nalog za ubistva

Trebalo je da 22. jul 1942. postane tragična prekretnica u istoriji varšavskih Jevreja, koji su pre rata činili gotovo trećinu stanovništva poljske prestonice i vekovima oblikovali imidž grada na Visli.

„U 10 sati ujutro šturmbanfirer Hefle pojavio se sa svojim pratiocima“, zabeležio je u svom dnevniku Adam Černjakov, predsednik Jevrejskog saveta kojeg su osnovali nacisti. „Rekli su nam da, uz određene izuzetke, Jevreje treba preseliti na istok, bez obzira na pol i godine.“ Poljsko-jevrejski inženjer i političar Černjakov je, kao predsednik Jevrejskog saveta, pod prisilom okupatora izvršavao njihova naređenja: trebalo je da svakog dana pripremi za deportaciju po 6.000 ljudi iz geta. SS je ubrzo povećao dnevnu deportaciju na 10.000 ljudi.

„Tražili su od mene da svojim rukama ubijam decu sopstvenog naroda“, napisao je Černjakov u oproštajnom pismu svojoj supruzi 23. jula 1942, dan nakon što su deportacije počele. „Nemam izbora, osim da umrem.“ Život je okončao kapsulom cijanida, ali svojom smrću nije mogao da zaustavi istrebljenje.

Odredište – gasna komora Treblinka

Deportacije su sprovođene brutalno, kako bi se ugušio svaki otpor. Ljudi su transportovani u vagonima za stoku u koncentracioni logor Treblinka, gde su ih maltene istog dana ubijali u gasnim komorama.

Nemci su tu „Veliku akciju“ predstavili kao „preseljavanje na istok“, ali su ubrzo mnogi shvatili da ih na kraju puta čeka smrt. Oni koji su uspeli da pobegnu iz vozova upozorili su druge ljude. Uprkos tome, mnogi iz očaja ili iz odgovornosti za svoje rođake nisu videli mogućnost da izbegnu smrt.

Kasnije, i kako je sve više ljudi pokušavalo da se sakrije, izgladnele ljude su mamili obećanjima da će dobiti više hrane – ako se dobrovoljno prijave dobiće hleba i klogram marmelade.

Januš Korčak umire sa svojom decom

Direktor sirotišta Januš Korčak, uvaženi lekar i učitelj, imao je priliku da pobegne iz geta, ali nije želeo da napusti decu koja su mu poverena. Da bi ih smirio, rekao im je da idu na selo. I pratio ih je do smrti.

Njegova koleginica Stefanija Vilčinska umrla je sa Korčakom i siročićima. Medicinska sestra Adina Bladi-Švajgier izabrala je drugačiji put. Svojim mladim pacijentima davala je morfijum i ubijala ih pre nego što su Nemci stigli do njih.

Prema nemačkim izvorima, u roku od dva meseca više od 250.000 Jevreja deportovano je u Treblinku. Jevrejski izvori govore o gotovo 300.000 žrtava. Nekoliko hiljada bolesnih i starih, koji nisu mogli da putuju, streljano je na jevrejskom groblju u Varšavi.

Preživelo je oko 35.000 Jevreja, oni koji su bili zaposleni kao radnici u fabrikama. Deportaciju je izbegli 20.000 do 25.000 ljudi i nastavilo da ilegalno živi u preostalom getu. Kada je trebalo da i oni odatle budu deportovani u aprilu 1943, počeo je ustanak u Varšavskom getu. Ubijeno je 13.000 Jevreja, a ostali su odvedeni u Treblinku i druge logore. „Jevrejska Varšava prestala je da postoji“, navodi se u belešci jednog očevica. Uništena je najveća jevrejska zajednica u Evropi.

Đavolji plan Globočnika

Ubistvo varšavskih Jevreja bilo je samo deo opšteg plana za istrebljenje svih Jevreja u Poljskoj pod nemačkom okupacijom, poznatog pod kodnim nazivom „Operacija Rajnhard“.

Već 13. oktobra 1941. Hajnrih Himler je dao instrukcije vođi SS-a i policije u okrugu Lublin, Odilu Globočniku, da ubija Jevreje u zoni njegove nadležnosti na jugu okupirane zemlje. Globočnik je odmah počeo da gradi prvi logor smrti – Belžec. Kasnije su osnovana još dva logora tog tipa, Sobibor i Treblinka. U njima su žrtve odmah po dolasku ubijane u gasnim komorama. Od 1943. godine Majdanek kod Lublina služio je i kao stratište.

Globočnik je za svoj zločinački projekat regrutovao muškarce sa iskustvom iz takozvanog programa eutanazije. Do avgusta 1941. u Nemačkoj je naime, u okviru takozvane „Akcije-T4“, uglavnom gasom ubijeno oko 70.000 pacijenata iz psihijatrijskih bolnica. Kristijan Virt, koji je postavljen za šefa svih kampova „Operacije Rajnhard“, ranije je bio inspektor svih institucija uključenih u program eutanazije.

U noći sa 16. na 17. mart 1942, počelo je istrebljenje Jevreja u Lublinu. Korak po korak, to je prošireno na čitavo područje okupirane Poljske. Ubijanje je trajalo do novembra 1943, kada su logori zatvoreni, a poslednji zatvorenici streljani.

Istraživač Holokausta Štefan Lenštet procenjuje ukupan broj žrtava „Operacije Rajnhard“ na najmanje 1,8, možda čak i dva miliona. U svojoj knjizi „Jezgro Holokausta“ istoričar ocenjuje da je to „najznačajniji zločinački kompleks Holokausta“.

Istrebljenje evropskih Jevreja nastavljeno je i nakon toga. Ukupno je ubijeno šest miliona Jevreja, a stotine hiljada Sinta i Roma takođe su bili žrtve genocida.

Zaboravljena mesta

Belžec, Sobibor i Treblinku preživelo je samo oko 150 ljudi. Nekadašnji nemački logori za istrebljenje dugo su bili gotovo zaboravljeni. Logor Aušvic postao je simbol Holokausta. Memorijalna mesta „Operacije Rajnhard“ se tek polako vraćaju u društvenu svest.

Obnavljanju sećanja na to strašno poglavlje istorije doprinosi i memorijalni marš u Varšavi, koji se održava godinama. Područje geta u Varšavi Nemci su sravnili sa zemljom, a posle rata tu je izgrađeno novo stambeno naselje. U glavnom gradu Poljske jedva da su ostali tragovi jevrejskog stanovništva. Tek 1988. godine podignuto je spomen obeležje na nekadašnjem mestu za pretovar, tamo gde su varšavski Jevreji bili sakupljani radi deportacije.

Učesnici memorijalnog marša na 80. godišnjicu početka „Operacije Rajnhard“ šetaju danas 22. jula 2022. od te tačke do ulice Nalevki, malog sokaka koji je nekada bio u centru Jevrejske četvrti. Iz vremena geta i deportacije tu su još samo kaldrma i tramvajske šine koje se više ne koriste.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.