Sveštenik stoji na proplanku, ispred male kapele, i okupljenima priča kako uzor treba da budu sveci, da su i oni bili samo ljudi. Pastva u najboljoj odeći koju ima ćuti pred grobovima najbližih, odsjaj Sunca je u mermeru. Na katoličkom groblju u Bukinju, predgrađu Tuzle, početkom novembra na Svisvete – sličan je broj živih i mrtvih.

Goran Stojak poginje glavu pred očevim grobom. A potom će se nizbrdo spustiti u selo gde je živih sve manje. Kad je on bio dete, tu je živelo oko petsto ljudi. Danas jedva stotinak. Iz kuće, gde je na terasi okačena Titova slika, istrčavaju njegova deca predškolskog uzrasta. U selu nemaju vršnjake.

„Mislili smo da je to greška, nikada se nije žalio niti bolovao. Šokirali smo se“, seća se Stojak dana kad su lekari pre pet godina ocu utvrdili karcinom. Za mesec dana bio je mrtav. „Znali smo šta se dešavalo kod komšija koje smo čuli kako jauču, kako to brzo ide. Kad ljudi počnu da se bore za vazduh, a ne mogu da dobiju vazduh. To je jedna od najtežih bolesti što može biti.“

Da život može biti još teži, Stojak je saznao kad je počeo da se bori protiv zagađenja koje krivi za prerane smrti oca i komšija. U Bukinju su ga čak izabrali za predsednika mesne zajednice. To mu je donelo i mnogo nevolja. O detaljima ne želi da priča pred kamerom.

Na portalima koji prate zagađenje vazduha često može da vidi svoju Tuzlu na vrhu crne liste evropskih gradova sa najlošijim vazduhom. A dole, ispod brda, uživo vidi krivca. Iz visokih dimnjaka kulja tamni oblak, iz ogromnih hladnjaka bela para. U Termoelektrani Tuzla se godišnje spale milioni tona uglja. Kad se tome dodaju mala kućna ložišta, dobija se smrtonosni koktel.

Dok se nadležni brane od optužbi, aktivisti procenjuju da je skoro petina svih preuranjenih smrti u Tuzli posledica lošeg vazduha. U Klinici za plućne bolesti godišnje se zbog tegoba, od bronhitisa do astme, pregleda i po 20.000 ljudi. Krajem 2019. su tamo brojali ukupno 280 pacijenata sa rakom pluća.

Kineski spas ili prokletstvo?

Hoće li uskoro biti makar malo bolje? Zvaničnici kažu da hoće i to od 2025. kada proradi „kineski blok“ elektrane. Taj Blok 7 trebalo bi da zameni blokove 3, 4 i 5. Obećava se najviši evropski standard, sličan elektranama koje su nedavno otvorene u Nemačkoj i Poljskoj. Ali, spaljivanje uglja će ostati glavni izvor bosanske struje.

Ovog dana početkom novembra pokoji kamion i bager gamižu ledinom veličine poput dvestotinak fudbalskih igrališta. Iskrčeno je rastinje, nasut tucanik, zapravo je gradilište spremno za početak radova na Bloku 7.

Pripremu su obavile domaće firme, a sada stvar preuzimaju kineski inženjeri i hiljadu radnika. U poslu teškom blizu milijardu evra – najvećem poslu od nezavisnosti BiH – domaćim firmama će pripasti tek između deset i trideset odsto kolača. Tako piše u ugovoru.

„Znam da će ovo zasigurno koštati narod Bosne i Hercegovine mnogo novca i mnogo izgubljenih godina života“, kaže nam Denis Žiško iz Centra za ekologiju i energiju u Tuzli. Najveći deo para dolazi iz kineske pozajmice od 641 milion evra. „Ako sagrade blok, radiće još četrdeset godina i nastaviće da zagađuje još četrdeset godina.“

Žiško deluje kao neumoran tip, na odličnom engleskom često stranim medijima objašnjava zašto je nebo nad Tuzlom tmurno.

Kaže, naravno da nisu Kinezi krivi zbog zagađenja iz elektrane koja je krenula u rad još 1963. i od tada je skoro sasvim propala. A nisu krivi ni zbog izgradnje novog bloka. Tvrdi da su mu u kineskoj ambasadi rekli da bosanski političari hoće kredit baš za termoelektranu, a da bi oni, Kinezi, rado finansirali i vetrenjače ili solarne panele.

Političari za elektranu

Elektrana i okolni rudnici su svet za sebe, i izvor velike političke moći. Hiljade radnih mesta zavise od njih. To dobro zna i Edin Delić, načelnik opštine Lukavac pokraj Tuzle. Nekada je, kao profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Tuzli, bio radikalniji u kritici.

Kad smo pričali sa njim, koji dan pred lokalne izbore gde će ubedljivo pobediti, Delić je bio zauzet kampanjom. U sat vremena je obišao svoje aktiviste koji čiste lokalno izletište, slušao imama na jednoj dženazi, a onda pričao sa građanima u centru Lukavca.

I dalje ima razumevanja za brige građana, ali i za gradnju novog bloka. „Naša današnja ekonomija veoma zavisi od energetskog sektora“, kaže on. „Kako bismo obezbedili kontinuitet snabdevanja, ove stare blokove moramo zameniti Blokom 7. Gradnja tog bloka će odmah poboljšati stanje životne sredine, čak i sa istom količinom proizvedene energije.“

Kao i kod drugih ljudi u ovom kraju, oseća se i blaga ljutnja zbog pridika iz Evropske unije. Kao da je briselska kula od slonovače toliko daleko da misle da i na Balkanu samo što nisu procvetali obnovljivi izvori energije.

„Biću vrlo otvoren – zahvalni smo svakome ko nas podrži i investira“, priča Delić. „Svejedno da li je Kina, Turska ili bilo koja druga zemlja. Siguran sam da bi većina ljudi bila još srećnija ako bi EU došla sa drugim rešenjima, boljim od onih koja nude Kina ili druge zemlje.“

Dok u krugu elektrane huče vozovi što dopremaju ugalj i turbine koje ga pretvaraju u struju, direktor Izet Džananović tvrdi da sa Kinezima ima odlična iskustva. „Naravno, pokazali su nam uveravanja da ovakve projekte mogu da izvedu, da su referentni“, kaže, i dodaje da će veliki broj komponenti za novi blok biti pribavljen od evropskih proizvođača.

„Kinezi nisu prisutni od juče. Svedoci smo da Kinezi u Srbiji dugo imaju svoja poslovna predstavništva. Najčešća komunikacija je bila sa ljudima koji su na određeni način već upoznali ovaj prostor u kulturološkom, ekonomskom i socijalnom pogledu“, dodaje direktor Termoelektrane.

Doduše, kineski konzorcijum je za novinare DW bio neuhvatljiv. U centrali u Sarajevu niko nije odgovarao na pozive.

Čuvajte se Maldiva

Par kilometara dalje, tamo gde je zapravo i novinarima i radoznalcima zabranjen pristup, prostire se golemo jezero tirkizne boje. Prizor toliko podseća na okean oko Maldiva, da i mediji povremeno upozoravaju kako ne treba ići tamo zarad jedne atraktivne fotografije za društvene mreže. U pitanju su otpadne vode kojima čarobnu boju daju nikl, hrom, arsen, teški metali koji su i u vazduhu i zemlji.

Ovde se, uz pomoć snažnih pumpi i kilometarskih cevi, izručuju nusprodukti Termoelektrane. „Ukratko, ovo ubija ljude i prirodu“, kaže Denis Žiško dok stoji na nasipu. Iza njega iz cevi kulja crna šljaka pomešana sa vodom. „Nema drenaže koja sprečava da otpadne vode prodru u podzemne vode. Kad se ova površina leti osuši, vetar samo podigne prašinu i odnese je do centra grada.“

Ima na Jutjubu snimaka gde nebo iznad Tuzle, kad vihor ponese prašinu, izgleda kao da je najezda skakavaca.

Zbog šljakišta u Divkovićima se godinama lome koplja između aktivista i nadležnih, ali i različitih nivoa vlasti. Još je neizvesno kuda će otpad u narednim decenijama. Kao prirodno rešenje nameću se napuštena rudnička okna, ali Žiško sumnja da se šljaka naprosto izručuje ovde jer se tako štede pare koje treba uložiti u propisno skladištenje.

„Problem je što živimo između dva šljakišta i termoeletrkane“, kaže Goran Stojak koji ovu trovačnicu može da vidi od svoje kuće na uzvisini. „Sve se nadaš da će vlast početi to da menja, da će i ambasade pokušati da utiču. Ali nema od toga ništa, očigledno svi imaju neke druge ciljeve, a ljudi su prepušteni sebi.“

Stojak priča i priča, ali već deluje pobeđeno. Kaže, u selu je uvek neko bolestan od karcinoma. Kaže, ljudi se lagano truju i lagano umiru. Kaže, svako ko tu živi, zna šta ga čeka.

*Dokumentarni film „Kineska kapija do Evrope“ biće premijerno emitovan na našem Jutjub kanalu DW Fokus u subotu (20. februar). Film je sniman u Srbiji, BiH i Mađarskoj.