Već viđena „ključna“ godina za Kosovo
3. januar 2019.
Godina za nama često je navođena kao ključna za rešavanje kosovskog problema, ali kraj godine ipak nije doneo potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine. Iako su mnogi, pre svega međunarodni faktori, isticali da bi taj dogovor trebalo da bude postignut do kraja 2018 godine, razvoj događaja je stvari okrenuo u potpuno suprotnom pravcu.
Nakon niza jednostranih poteza Prištine približavanje stavova Beograda i Prištine deluje dalje nego ikad. Uvođenje carina od 100 odsto, početak formiranja kosovske vojske kao i ukidanje granice sa Albanijom praktično su zaustavili dijalog. Kada se 2019. najavljuje kao „godina raspleta“, deluje da će najava ostati jednako jalova kao što je bila za 2018. – i ona je najavljivana kao „ključna“.
No verbalni optimizam ne napušta pojedine predstavnike Zapada. Velika očekivanja, sudeći prema ocenama predsednika Kosova Hašima Tačija, imaju i vlasti u Prištini. Tači je izjavio da je 2019. godina konačnog sporazuma. Srpske vlasti, međutim, sada nastupaju daleko opreznije. Predsednik Aleksandar Vučić doduše i dalje ponavlja da je kompromis neophodan, ali je odustao od nametanja cajtnota i najava da sve mora da se završi u nekoliko narednih meseci.
Neosnovani optimizam?
Odakle duvaju toliki vetrovi optimizma i zašto se svaka naredna godina proglašava za sudbonosnu? Očekivanja su posledica svega što nije urađeno tokom protekle godine, ocenjuje Ivo Visković, profesor Fakulteta političkih nauka.
„Svi čekaju da se taj problem što pre reši, ali mislim da je kriza između dve strane, posebno u njihovim javnim mnjenjima, toliko duboka da ne očekujem nikakvo brzo rešenje. Za to bi bio neophodan neki hrabar potez ili iskorak koji bi sredio stanje bez obzira na lične ili političke posledice. Ali, to je teško očekivati jer je pritisak javnog mnjenja izuzetno veliki na sve one koji razgovaraju sa srpske i albanske strane“, kaže Visković za DW.
Da ni ovo neće biti „godina odluke“ smatra i politički analitičar Dragomir Anđelković. „Posebno spremnost za kompromis ne vidim u Prištini. A sa druge strane, u ovom trenutku ne postoji globalna konstelacija među velikim silama koja bi pogodovala širem dogovoru koji bi podstakao i postizanje sporazuma Beograda i Prištine“, navodi Anđelković za DW.
Gubitak strpljenja
Ipak, konstantna proizvodnja silnih očekivanja nije slučajnost. Anđelković smatra da potiču iz „nekih relevantnih krugova na Zapadu“ pa se prenose na region. „Srpski zvaničnici ne žele tome da se direktno suprotstavljaju što je racionalno ponašanje. Trebalo bi pokazivati dobre namere, ali se sa druge strane mora suprotstaviti svemu što bi predstavljalo kapitulaciju Srbije“, dodaje on.
Ivo Visković u svemu vidi gubitak strpljenja. Brza rešenja, kaže, zazivaju se jer „je tog pitanja mnogima preko glave“. „To jeste ozbiljno pitanje za srpsku i albansku stranu, sa mnogim posledicama, ali se ono mora rešiti pre ili kasnije. No bojim se da je, zbog komplikovane situacije i mentaliteta na obe strane, teško očekivati brza i laka rešenja.“
Profesor Visković takođe smatra da proces pokušavaju da ubrzaju pojedine zapadne zemlje. Iz njihove vizure bi sve to moglo brže i lakše. „Imao sam priliku da u razgovoru sa jednom političarkom iz Nemačke skrenem pažnju na činjenicu da su bile potrebne 22 godine da se postigne sporazum sa Istočnom Nemačkom. Nerealno je stoga očekivati da se u slučaju Srbije i Kosova to postigne za 22 meseca.“
Planovi na čekanju
Osim zaoštravanja koja je prošle godine uglavnom inicirala Priština, godinu su obeležili i planovi o „razgraničenju“ ili „korekciji granica“ koje su pominjali predsednici Vučić i Tači. Javnost na kraju nije saznala šta je Vučić tačno imao na umu – ako je uopšte i imao tačan plan – a ideja je tiho gurnuta u drugi plan. O „razgraničenju“ jedva da se i priča više, malo zbog protivljenja dela Zapada, više zbog toga što Tači na Kosovu ima sve manju podršku.
Stvorio se tako utisak da osim čekanja da se nešto desi i srpska i albanska strana stoje ukopane na svojim pozicijama i da je to još jedan razlog za skepsu da će biti velikog napretka tokom godine.
Dragomir Anđelković smatra da Srbija ima spremna i konkretna rešenja „pre svega vezana za podelu Kosova. Ali, Srbija ne želi da istrčava dok ne bude sigurna da je oko toga postignut čvrst dogovor.“
Ivo Visković takođe smatra da je kod ovako važnih pitanja izvesno da postoji nekoliko planova i alternativnih rešenja. „U svakom slučaju, to će morati da bude veoma kreativno i specifično rešenje, za koje je teško naći neki uzor iz svetske prakse.“
Ko je čiji satelit?
Primetna je i taktika Prištine strane da tokom pauze u dijalogu sebe predstavi kao zapadnog saveznika, istovremeno optužujući Srbiju da je „mala Rusija na Balkanu“. Taj politički marketing svakako dobija pažnju na Zapadu, jer su rusko-zapadni odnosi veoma napeti.
Ali, naši sagovornici smatraju da je to više retorika za unutrašnju upotrebu. „Srbija je daleko od male Rusije i po svojim kapacitetima i pozicioniranosti. Haradinaj, naravno, pokušava da Kosovo stavi u nekakav kontekst obuzdavanja Rusije, ali mislim da od toga neće imati velike efekte na međunarodnoj sceni“, kaže Anđelković.
Činjenica je da Kosovo sebe pokušava da predstavi kao američkog saveznika, dodaje Ivo Visković. „Sa druge strane, svi vide da, kada nema šta drugo, Srbija se okreće nekoj podršci Rusije. Ali, mislim da ni jedna ni druga podrška neće biti odlučujuće. Odlučujuće će biti da se ubedi srpsko i albansko javno mnjenje da se iz ovoga ne može izaći kao pobednik, i da se nešto mora izgubiti – a to je i jednima i drugima najteže.“