Zaista postoje knjige, čak romani, kojima se raduje ceo svet. Ili se ljuti. Ili se čudi. U digitalnim vremenima to nije samo po sebi razumljivo. Svake godine se na sajmovima knjiga kao što je onaj u Frankfurtu, ali i drugim prilikama, čuju žalbe da ljudi više ne čitaju, ili da čitaju mnogo manje. A da mladi ne čitaju ništa.

Francuski pisac Mišel Uelbek već godinama uživa glas vrhunskog pisca. Teško koji autor može da skrene pažnju javnosti samim objavljivanjem knjige. Tiraži su veliki, javnost zainteresovana. Čak i američki pisci svetskih bestselera nisu mu konkurencija. To stvarno nešto znači u svetu u kojem anglo-saksonski autori dominiraju i na engleskom i u prevodima. Uelbek je sveprisutan i u knjižarama i u medijima.

Svaki njegov novi roman je ravan zemljotresu u kulturnim rubrikama i feljtonima. A ponekad je Uelbek i vest u političkim rubrikama – setimo se da je njegov roman o islamu u Francuskoj „Pokoravanje“  objavljen na dan napada na redakciju satiričnog lista „Šarl ebdo“. U bulevarskoj štampi je Francuz ionako stalno prisutan, zahvaljujući svojem često provokantnom i skurilnom nastupu.

Ni jedan drugi autor ne uzburka duhove kao on. U Nemačkoj su vremena kada je ginter Gras na sličan način pokretao čitavu naciju, na žalost, odavno prošla. Aktuelni tiražni autori poput Danijela Kelmana su samo za zahtevniji feljton.

Literatura kao društveni malter 

Možemo konstatovati da književnost, spakovana između dve korice, još uvek može imati uticaja. U takve knjige spada i novi Uelebekov roman „Serotonin“. Čitaće ih i diskutovaće o njima. Javni nastupi autora tog ranga se pretvaraju u medijske spektakle. I u digitalnoj eri. To je dobra vest. Šta to govori o samom autoru Mišelu Uelbeku i o njegovom umeću pisanja? Tu se mora napraviti razlika. Drugačije nije ni moguće kod ovog autora. Dopustimo izuzetak i citirajmo autora u ovom komentaru. Na stranici 279. novog romana njegov pripovedač iz ih-pesperktive kaže: „Moje ponašanje počinje kod te tačke  zaista da mi se otima, teško mi pada da mu pripišem neki smisao pa počinje da dobija vidan otklon od opšteg morala, ali i od opšteg razuma, za koje sam do tada verovao da sam njihov deo“. To je u isto vreme i zanimljivo i problematično kod tog autora – njegove figure (pa time i sam autor) jesu provokacije, dovode u pitanje svih iskaza, protivreče sami sebi. Ponašanje bez smisla i razuma – moguće da je to književna igra.

Rizik stalne ironizacije

Književnost ne mora biti jasna i razgovetna, može i trebalo bi da bude protivrečna kako bi naterala na razmišljanje. Uelbek sve to radi. Zato je svaki njegov roman čitalački užitak. 

Ali kada Francuz provocira radi same provokacije tako što se stalno ironično igra sa sopstvenim imidžom i protivrečnostima on s vremenom gubi svoju verodostojnost. Ne kao književnik. Već kao ozbiljno shvaćeni savremeni intelektualac. Američkog predsednika Trampa nedavno je označio kao „jednog od najboljih predsednika“ kojeg je „ikad video“.

Misli li on to ozbiljno? Kod Uelbeka se ne zna baš tačno. Donalda Trampa mnogi odavno ne uzimaju za ozbiljno. To bi se jednom moglo desiti i Mišelu Uelbeku.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android