Skoro celokupna svetska populacija (99%) udiše zagađen vazduh - odnosno disanjem unosi nezdrave količine sićušnih čestica, piše u izveštaju Svetske zdravstvene organizacije za 2023. Udisanje smoga može izazvati ozbiljne zdravstvene probleme kao što su respiratorne bolesti, rak pluća i bolesti srca. Procenjuje se da je 2019. oko 6,7 miliona smrtnih slučajeva širom sveta uzrokovano zagađenjem vazduha iz okoline i domaćinstava.

Metropola Lahore, sa svojih 11 miliona stanovnika, smatra se jednim od gradova sa najvećom zagađenošću vazduha na svetu. Nedavno je prema prema rang listi švajcarske kompanije za zaštitu životne sredine IQAir imao najgori kvalitet vazduha na svetu među metropolama.

Pakistanske vlasti kao najveće uzroke zagađenja vazduha vide industriju, saobraćaj i spaljivanje otpada. Nadležna regionalna vlada je bila primorana da između ostalog, zatvara vrtiće, škole i druge institucije.

U pokušaju da očisti vazduh u Lahoreu, Pakistan je nedavno po prvi put koristio veštačku kišu koja nastaje zasejavanjem oblaka - cloud seeding. To je bio poklon Ujedinjenih Arapskih Emirata, zemlje koja već dugo koristi zasejavanje oblaka kako bi izazvala kišu u suvim delovima zemlje.

Metoda zasejavanje oblaka nije nova, ali nije uvek uspešna i ne samo zbog toga - kontroverzno se diskutuje u svetu nauke i politike. Evo kako funkcioniše.

Ništa bez oblaka

Da bi pala kiša, prvo su potrebni oblaci. Ali, u mnogim sušnim regionima nema čak ni dovoljno oblaka. A - ljudi ne mogu da stvaraju oblake.

Stvaranje oblaka počinje kada se molekuli vodene pare u atmosferi ohlade, formirajući stabilne kapljice vode ili kristale. Tek kada se određena količina molekula vode za njih „zalepi", kapi se spajaju u oblake.

Ako voda nastavi da se kondenzuje na kapima, više nego što ponovo ispari, pre ili kasnije će kapi postati tako velike i teške da će početi da padaju. Da li će padavina biti kiša, sneg, grad ili u drugom obliku zavisi, između ostalog, i od temperature vazduha.

Zasejavanje oblaka - najčešće solju

Tokom zasejavanja oblaka, oblaci se „zaseavaju" određenim česticama, obično solima - koje ubrzavaju kondenzaciju vodene pare, koja zatim pada na zemlju kao padavina. Zasejavanje oblaka može se obaviti iz aviona, dronova ili sa zemlje.

Najčešće hemikalije koje se koriste za zasejavanje oblaka su srebrni jodid, kalijum jodid i suvi led (čvrsti ugljen-dioksid). Takođe je korišćen tečni propan koji se širi u gas. Nakon obećavajućih istraživanja, postaje sve popularnija upotreba i obične kuhinjske soli.

„Ta metoda omogućava da se vodena para unutar oblaka 'nadmudri' i da počne da formira kapljice oko čestica srebrnog jodida", objašnjava za DW Hoze Miguel Vinas, meteorolog iz španske firme „Meteored", koja upravlja veb-stranicama o vremenskoj prognozi u nekoliko zemalja.

Od 2021. Ujedinjeni Arapski Emirati koriste novu tehnologiju: bespilotne letelice opremljene instrumentima za emitovanje električnog naboja i senzorima lete na malim visinama i isporučuju električno punjenje molekulima vazduha.

Ko je prvi počeo

Prve pokušaje „zasejavanja oblaka" napravili su naučnici iz „General Electric Research Laboratory" 1946. u SAD. Danas se njihova metoda koristi u mnogim zemljama sveta, uglavnom za izazivanje kiše tamo gde je suša, ali i radi čišćenja vazduha.

Najveći sistem zasejavanja oblaka postoji u Kini, ali koristi se i u Indiji, Indoneziji, Iranu, Izraelu, Bugarskoj, Francuskoj, Španiji, Austriji, Slovneiji i u Nemačkoj.

Troškovi zasejavanja oblaka se kreću oko 330 000 evra - ta cifra je navedena kada je Indija pre par godina pokušala da se reši smoga u nekim svojim metropolama, i to uspela bar na nedelju dana.

Rusija je takođe odavno koristi ovu metodu. U aprilu 1986. piloti sovjetskog vazduhoplovstva su istom tom metodom izazvali kišu u oblacima koji su se od nuklearke Černobilj u kojoj se dogodila havarija, kretali ka višemilionskoj metropoli Moskvi. Radioaktivni oblaci nisu stigli do ruskih gradova. Umesto toga, čestice nuklearnog otpada „zasule" su ruralne beloruske pokrajine i nekoliko stotina hiljada ljudi koji su tamo živeli.

Sjedinjene Države su tu metodu u prošlosti koristile i kao oružje – u Vijetnamskom ratu su produžile sezonu monsuna i pretvarajući zemlju u blato, čime je poremećen lanac snabdevanja Vijetkonga i zaustavljeno napredovanje njihovih jedinica.

Zašto je to kontroverzna metoda?

Zasejavanje oblaka je sporno iz više razloga. Jedan argument glasi: ako primenite tu metodu nad jednim regionom u cilju borbe protiv suše, ti oblaci više neće moći da donesu kišu susednom regionu.

„Ako izazovete kišu na jednom mestu, onda ćete je smanjiti na drugom. To samo po sebi stvara pobednike i gubitnike", kaže za DW Dejvid Kejt, profesor primenjene fizike na Univerzitetu Harvard. Zbog toga se vodi diskusija o tome kome pripadaju oblaci.

Stručnjaci takođe upozoravaju da bi kontrola vremenskih prilika mogla da pomeri fokus s tradicionalnih mera, namenjenih borbi protiv klimatskih promena.

„Geoinženjering, uključujući i 'zasejavanje oblaka', opasan je eksperiment, može da se otme kontroli i izazove neželjene posledice", smatra Hoze Miguel Vinjas, španski meteorolog.

Ovaj tekst je delom izvorno objavljen na nemačkom.