Goli pejzaž priobalja nema mnogo veze s realnim svetom. Iz kutije niče golo drvo. Na zemlji je telo, podseća na crkotinu konja. Tu vise tri rastopljena sata, poput mokrih peškira. Na četvrtom se množe mravi.

Slikom „Upornost sećanja“ (1931) je Salvador Dali (1904-1989) stvorio krajolik snova, pun simbola. To je najpoznatija slika španskog majstora, ikone nadrealizma.

Vratimo se u Pariz, u Lude godine (Années folles), kako su nazivane dvadesete prošlog veka. Nakon grozomore Velikog rata (1914-1918)m ljudi su gladni života, neumorni, optimistični.

Olimpijske igre 1924. dižu na noge francusku prestonicu. S atletama stižu slikari, pisci, muzičari, intelektualci i od Pariza čine kulturnu žižu Evrope.

No, ima i onih koji ne žele da se pomire s društvom u kojem je tako brutalni rat bio moguć. Traže radikalni zaokret.

To su začeci političko-umetničkog kontra-pokreta. Slikari, filmski autori, poete, muzičari… deca novog umetničkog pravca žele da raskinu s buržoaskim duhom vremena.

Između sna i zbilje

Nadrealisti, koračajući naspram logike i realnosti, tragaju za novom, višom zbiljom – nadrealizmom. Važni postaju nesvesno, snovi, stanja opijenosti, potisnute čežnje, vizije, luckaste ideje. Sve to, kažu nadrealisti, potrebno je da se društvo oslobodi moralnih okova.

Inspirisani tumačenjem snova Zigmunda Frojda (1856-1939), nadrealisti žele da „pocepaju veo realnosti“.

Jedan od njihovih prvomislilaca je Andre Breton, francuski pisac i kritičar. U oktobru 1924, pre tačno sto godina, piše manifest nadrealizma. „Verujem u buduće stapanje naizgled tako suprotstavljenih stanja sna i zbilje u jedan vid apsolutne realnosti, ako se može reći – nadrealnosti.“

Novi pojam mnogim savremenicima zvuči provokativno, gotovo kao anarhija. Ali mnogi umetnici baš u novom nalaze inspiraciju.

O lulama i očnim jabučicama

Tu je „Obmana slika“ belgijskog slikara Renea Magrita koja prikazuje lulu ispod koje piše – „Ovo nije lula“. To zvuči blesavo, ali je sasvim tačno – ne gledamo u lulu nego u sliku lule.

Crno-belim filmom „Andaluzijski pas“ španski reditelj Luis Bunjuel, zajedno sa prijateljom Salvadorom Dalijem, donosi 1929. prvi put delo nadrealizma na filmsko platno.

U prologu čovek oštri britvu. Potom oblak zaseca puni mesec. Sledi šokantna scena u kojoj muškarac, isto tako, zaseca očnu jabučicu žene.

Ništa u filmu ne treba da bude racionalno, logično ili objašnjivo postojećim kulturnim obrascima. Naslov filma nema nikakve veze s radnjom.

Pobuna nadrealista

Nemački slikar Maks Ernst (1891-1976) jedan je od pionira nadrealizma. Prikazuje spektakularne krajolike koji su plod fantazije, nastanjene figurama iz mašte.

Upotrebljava tehniku frotaž kojom površinsku strukturu materijala prenosi na papir.

Ernstovu tehniku kapanja kasnije preuzima i Džekson Polok, jedan od začetnika američkog apstraktnog ekspresionizma, poznato po tehnici drip painting.

U mnogim delima nadrealista suprotnosti se sudaraju. Skulptura berlinske umetnice Meret Openhajm (1913-1985) zapravo je šoljica za čaj presvučena u krzno antilope.

Obični predmeti bivaju istrgnuti iz svakodnevnog konteksta i smešteni drugde, dajući nove perspektive.

Neke su slike uznemirujuće, recimo emotivni autoportret Fride Kalo „Bolnica Henri Ford“ (1932). Pokazuje tu meksičku umetnicu (1907-1954) onako kako je videla sebe posle pobačaja u bolnici u Detroitu.

U nabrajanju poznatih nadrealista ne smeju se izostaviti Katalonac Žuan Miro (1893-1983), poeta boja. Ili Bretonac Iv Tangi (1900-1955) čiji fantastični pejzaži do danas predstavljaju misteriju. Tu je francusko-nemački slikar Žan Arp (1886-1966).

Ili američki fotograf, reditelj i slikar Men Rej, to jest Emanuel Rudnicki. Danas svako zna njegovu fotografiju žene sa telom kao u violončela („Le Violon d'Ingres“), nastalu u Parizu 1924. Pre dve godine prodata je na aukciji za 12,4 miliona dolara i tako postala najskuplja fotografija ikada.

A Andre Breton? On se među prvima posvetio tehnici „écriture automatique“, metodi intuitivnog pisanja kojom je slike, osećanja i reči nesvesnog prenosio na papir. Slobodne asocijacije kao nova forma poezije i eksperimentalne literature.

Breton je to opisivao kao diktat misli bez nadzora razuma. Verovao je da to najbolje uspeva kad se za pisaći sto sedne odmah po buđenju, praktično u polusnu.

Srpski nadrealisti su u Jugoslaviji sledili taj trend. Još 1930. u almanahu „Nemoguće“ trinaest pisaca donelo je proklamaciju o formiranju nadrealističkog pokreta. Među njima su bili Marko Ristić, Oskar Davičo, Aleksandar Vučo, Koča Popović.

Jubilarne izložbe svuda

Nadrealisti su ustali protiv okoštalih normi i navika. Slikali su, pisali i snimali nasuprot logici i pragmatizmu – i zalagali se za jednakost. Umetnost je trebalo da podstakne društvenu revoluciju.

Danas je svet usred novog loma epoha – veštačka inteligencija omogućava sve teže primetno stapanje realnog i virtuelnog.

Nadrealizam je bio u povlačenju već od kraja Drugog svetskog rata, kada su drugi pravci pokuljali na veliku scenu.

Sada, na stogodišnjicu pokreta, mnogi muzeji imaju posebne izložbe, između ostalih i Muzej savremene umetnosti u Beogradu.

Centar će biti pariski Pompidu svojevrsnom blokbaster-izložbom koja će onde biti do januara, a onda krenuti na turneju Evropom.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku