Nemački ministar pravde Hajko Mas predstavio je novi Nacrt zakona protiv govora mržnje i lažnih vesti na internetu. To je deo napora koje u poslednje dve godine nemačka vlada ulaže kako bi uspostavila što veću kontrolu nad sadržajima koji se objavljuju pre svega na društvenim mrežama.

Nacrt zakona se odnosi na firme koje nude „telemedijske (elektronske informacione i komunikacione) usluge i na internetu održavaju platforme za ciljem da ostvare dobit, koje korisnicima omogućavaju da međusobno razmenjuju sadržaje svih vrsta, ili da ih stave na raspolaganje javnosti. Platforme sa ponudom koja se uređuje novinarski i redakcijski, a za njih su odgovorni nudioci usluga, ne važe kao društvene mreže u smislu ovog zakona.“

Već iz te formulacije jasno je da se zakon odnosi na društvene mreže kao što su Fejsbuk ili Tviter, ali i na programe za komunikaciju kao što je WhatsApp. Formulacija „ili da ih stave na raspolaganje javnosti“, posebno razvodnjava definiciju platformi na koje se zakon odnosi, tako da uključuje zapravo i službe za elektronsku poštu (kao što je na primer GMX), za video-komunikaciju i slične.

Kazna – do pet miliona evra

Nacrtom zakona obuhvaćene su samo komercijalne platforme koje imaju više od dva miliona registrovanih korisnika. Takve platforme su dužne da razmatraju žalbe korisnika na „govor mržnje“ ili „kriminal mržnje“, koji podrazumeva vređanje, klevetanje ili huškanje naroda, kao i „lažne vesti“, ukoliko se one kose sa krivičnim zakonikom i predstavljaju ometanje javnog mira, na primer, izmišljanjem krivičnih dela.

Vlasnici platformi dužni su da na žalbe reaguju u roku od 24 sata i da sami odluče da li je sporan sadržaj „očigledno protivpravan“. Ukoliko to nije sasvim jasno, taj rok se produžava do sedam dana. Nakon odluke vlasnika platforme da se neki sadržaj ukloni, o tome moraju biti obavešteni i podnosilac žalbe i dotični korisnik. Time se, kako je to obrazloženo Nacrtom zakona, mora garantovati da korisnik čiji je sadržaj uklonjen može da preduzme pravne mere ako hoće da dokaže da je uklanjanje njegovog sadržaja bilo pogrešno.

Osim toga, platforme su u obavezi da „sve kopije nezakonitih sadržaja koje su objavile odstrane“, kao i da „preduzmu delotvorne mere protiv ponovnog objavljivanja nezakonitih sadržaja“. Za one vlasnike platformi koji ne budu sprovodili odredbe novog zakona, predviđene su novčane kazne u visini do pet miliona evra.

Cenzura po slobodnoj proceni

Dakle, jasno je da sudska kontrola ne postoji pre uklanjanja „sumnjivih“ sadržaja. To je prva na dugoj listi manjkavosti ovog Nacrta zakona: vlasnici internet-platformi prinuđeni su da preuzmu na sebe ulogu pravosuđa – da na neki način postanu paralelno pravosuđe, koje uz to još i radi pod pretnjom visokim novčanim kaznama. Logično je očekivati da to dovede do prakse proaktivnog brisanja sadržaja, odnosno, do načela da se u slučaju dvojbe u pravilu donosi odluka u korist brisanja, odnosno na štetu slobode izražavanja.

Ne manji udar na slobodu izražavanja su „delotvorne mere“ predviđene da spreče novo objavljivanje „nezakonitih sadržaja“. Velike platforme su, u strahu od reperkusija, već počele da sprovode te mere ugradnjom specijalnih softvera na osnovu neke vrste digitalnog „otiska prstiju“ mogu da filtriraju i – odmah brišu sadržaje. Takvi filteri nisu ništa drugo do jaki instrumenti cenzure. Oni su do sada primenjivani da bi bili uklonjeni dečiji pornografski sadržaji, ali i sadržaji proglašeni nedefinisanom „terorističkom propagandom“.

Poseban problem predstavlja mogućnost da korisnici platforme zloupotrebe svoje pravo da podnesu žalbu da bi mogli da se uklanjaju sadržaji koji im jednostavno ne odgovaraju. Takvih slučajeva je već bilo u SAD, gde je Fejsbuk, po žalbi policije, uklanjao postove koji su sadržali potencijalne dokaze o policijskom nasilju.

„Prvi, mali, korak“

Mogućnost da se korisnici čiji su sadržaji obrisani žale postoji, ali, dok je internet-platforma odstranila njihov sadržaj bez učešća pravosudnih organa, „cenzurisani“ korisnici za svoju pravdu moraju da se bore normalnim sudskim putem. Dok ne dokažu  da su eventualno bili u pravu, moraće da prođe određeni rok – mnogo duži od sedam dana – što stvara mogućnost da njihov post, kada se vrati na portal, više ne bude relevantan.

Ukoliko ovaj Nacrt zakona bude usvojen, dotične internet-platforme će biti pretvorene u istražitelje, sudije i izvršioce kazni na planu slobode mišljenja. Osim toga, on bi doveo do širenja opasnog mehanizma automatske cenzure. Po slobodu mišljenja je možda najopasnije to što je vladajuća Hrišćansko-demokratska unija (CDU) taj Nacrt zakona proglasila tek „prvim, malim, korakom u dobrom pravcu“, kako je to prokomentarisao njen poslanički klub u Bundestagu na svom internet-sajtu.

Aktivni su i „kontrolori činjenica“

Ne treba zaboraviti ni da bi novi zakon delovao paralelno sa „kontrolom činjenica“ na Fejsbuku koja je već uvedena: prvi „kontrolori činjenica“ na Fejsbuku u Nemačkoj će biti „istraživački novinari“ grupe Korektiv koja je registrovana kao opštekorisno d.o.o. i formirana u junu 2014, u jeku velikog pada kredibilnosti mejnstrim-medija koji su izveštavali o događajima u Ukrajini. Početno, osnivačko finansiranje je – sa tri miliona evra – obezbedila fondacija Brost iz Esena koja je sredinom sedamdesetih osnovala medijsku grupu WAZ (sada medijska grupa Funke).

U ostale finansijere spadaju Nemačka centrala za političko obrazovanje koja radi za Ministarstvo unutrašnjih poslova... kao i još neke manje poznate fondacije. Grupa Korektiv ima i svoj Etički savet čiji je predsedavajući do juna 2016, bio Bodo Hombah, privrednik, političar, bivši šef nemačkog Kancelarskog ureda i nemački ministar za posebne zadatke za vreme vladavine Gerharda Šredera. Bio je i koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, a poznat je i kao direktor grupe WAZ od 2002. do 2012.

U „Etičkom savetu“ se nalaze i visoko pozicionirani urednici Špigela, Šterna i Cajta. Medijski mejnstrim je dobio monopol na procenu istine od koje je zaštitio najpre – sam sebe: Korektiv je saopštio da neće da procenjuje istinitost vesti vodećih medijskih kuća i etablirane štampe. Po načelu: „istina – to smo mi“.