U Beogradu sve deluje kao i uvek. Skupi prednovogodišnji kič na ulicama svetluca. Naslovi tabloida vrište na temu „Oj Kosovo rano nad ranama“. Fondacija Konrad Adenauer organizuje konferenciju  koja se osvrće na pet godina od potpisivanja Briselskog sporazuma a naslovljena je formulacijom „ka sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“. Naravno, Srbije i Kosova. U trenutnom političkom spektaklu ovakav naziv skupa nehotično dobija ironičnu notu.

Poneko spomene rat. Ali onako, preko volje. Valjda zato što uprkos velikom naporu uloženom u zaborav mnogi pamte devedesete. I misle: „Lako je tuđim stojkom koprive mlatiti.“ Narodna mudrost, koja doduše umesto „stojka“ upotrebljava direktniju genitalnu metaforu, hoće da kaže da je lako obećavati u ime drugog da ćemo kao „nebeski narod“ do poslednjeg braniti „najskuplju srpsku reč“.

Lako je slati tuđu decu da ginu. To smo videli. Ili možda neko ima evidenciju o mučeničkoj smrti nekog potomaka kabadahija na vlasti? Ja nemam. U najgorem slučaju sinovi političkih kapitalaca bili su zaštićeni u nekom trezoru u Sarajevu, dok su se njihovi vršnjaci delili sa dušom na brdu Žuč i drugim krvavim kotama.

A s ove strane Drine junački sinovi mlatili su ćaletove političke protivnike po Požarevcu, dok su generacijski ispisnici psovali sudbinu u nekom sluzavom slavonskom blatu. Neki su čak šefovali u tatinoj tajnoj službi po Zagrebu dok su njima slični bili negde na mrtvoj straži između Šibenika i Knina. Ko tvrdi, nakon svega što znamo, da je sve to bilo junaštvo – mora da je naivan. Ili zlonameran.

Seća li se neko naslova: „Marko Milošević otišao na Košare“. Ne? Logično, nije Marka tamo ni bilo, a mediji nisu smeli da tako nešto izmisle čak ni u vreme besramnih laži. Jer državnički vrh nije imao nameru ni tada, kao što im ne pada na pamet ni sada, da ličnim i porodičnim primerom potkrepi svoje ratoborne ideološke teze.

Redizajniranje ratnog elana

Ministar odbrane Republike Srbije Aleksandar Vulin izjavio je u najnovijoj epizodi španske serije sa morbidnim likovima, koja se zove „Razgraničenje“, da je Vojska Srbije spremna da sprovede svako naređenje vrhovnog komandanta predsednika države Aleksandra Vučića i da zaštiti život Srba na Kosovu i Metohiji.

Šta to znači?

To znači da je život tih ljudi prema ministru odbrane ugrožen. To u izvesnoj meri i nije sporno. Život Srba i drugih manjina na Kosovu nije bio lišen rizika od uvođenja protektorata preko proglašavanja nezavisnosti pa sve do danas.

Uzroci su višestruki. Dominantna nacija na Kosovu na osnovu iskustava pod Miloševićem većinski oseća Beograd kao neprijatelja, a nadohvat ruke su im lokalni Srbi. Moglo bi se reći da svaka politička akcija Beograda ima direktne posledice za odnos Srba i Albanaca na Kosovu. Ali Vulinova izjava ne znači da će oni na koje se usmerila njegova ljubav mirnije spavati.

Postoji izvesna šizofrenija kosovskog osećanja sveta u Beogradu. Vlast smatra da je kosovski premijer ratni zločinac, a politička grupacija koju zvanični Beograd kontroliše 'ladno uđe u koaliciju upravo sa takvim srbosekačem. Beograd pitomo pregovara u Briselu, a na međunarodnoj sceni grčevito pokušava da spreči članstvo Kosova u organizacijama kao što je Interpol. To mu za sada uspeva. I to se u spomenutoj seriji zvanoj „Razgraničenje“ prodaje kao nastavak Kosovskog boja drugim sredstvima.

A kada se sto odsto srpskog keksa nasuka na Jarinje i Merdare, a  bilbordi u Prištini to proslave kao stoprocentnu državnost, kada planu lomače za srpske proizvode i upadnu specijalaci na sever Mitrovice, jer se kosovsko pravosuđe posle deset meseci, gle čuda, baš sad dosetilo ko bi od Srba mogao biti umešan u ubistvo Olivera Ivanovića, onda usledi politička hiperventilacija u Beogradu.

A tamo gde se proizvodi vruć vetar ne sme da fali Aleksandar Vulin.

Lutka u rukama trbuhozborca

Smatram da Vulinova sklonost ka drčnim izjavama pored estradne ima i konkretnu političku namenu: omiljeni lik kanadske tetke kao i do sada šalje signal svom voljenom šefu da on, Vulin, sme da kaže to što je njegov nekada radikalni šef mislio, a sada, jelte, sav umeren, više ne misli. Da šefa želja mine.

Druga poruka je upućena nevernim biračima: Srbi, opametite se, hajde da delimo Kosovo dok još možemo. Inače, eto nam još jedne „Oluje“.

Treća poruka je ispotiha upućena kosovskim Albancima. Ako vi udarite na Mitrovicu, možda mi udarimo na Prištinu. Sa tuđim stojkom, naravno. E sad, koliko je potentan taj Stojko, o tome do u tančine znaju sve i u Bondstilu i u Prištini i u Moskvi. I ne verujem da se plaše Trećeg svetskog rata ili krvavog rimejka devedesetih na Balkanu. Pošto je Stojko ušao u godine, pa ne pomažu ni ruski plastični hirurzi.

Stvar je u tome da su političari sa obe strane administrativne & državne granice toliko puta blefirali da im niko više ne veruje da mogu da organizuju neku ozbiljnu krvavu igranku.

Veliki blef

Blefiraju godinama da zaista pregovaraju u Briselu, a to rade sa rukom u džepu gde stiskaju šipak. Sadašnji lideri Srba i kosovskih Albanaca demokratski su izabrani. Oni blefiraju da su uredni građani posvećeni majčici Evropi.

Jedan od njih je bivši albanski gerilac iza kojeg je ostao krvavi trag ne samo u ratu već i posle rata jer svedoci njegovih zločina voljni da progovore nisu bili dugovečni. Drugi je bio mladi velikosrpski propagandista iznad opkoljenog i zverski izmrcvarenog Sarajeva. I tako dalje.

Te proevropske bivše šoviniste njihovi birači nisu izabrali uprkos blefu. Izabrali su ih upravo zato što u ime naroda dobro blefiraju. Nisu ti birači zavedeni nesrećnici. Isti je to tip čoveka kao i devedesetih. Mrzi „Šiptare“ ili „Škije“ ali nije baš spreman da se pobije. I on bi, ako može, ovaj put tuđim stojkom koprive mlatio.

Pa mu je, ako je posredi srpski sledbenik aktuelne vlasti, drago kada Dačić citira Kurca i onda se primitivno sprda sa njegovim prezimenom, pokazujući stojka Prištini. Ili mu je, ako se radi o albanskom primerku tog glasača, drago kada gori srpski keks. Kad već ne mogu srpske crkve. To je balkanski šovinistički folklor na udžbenički način. Znamo mi nas, a sa strancima fino, kad moramo.

Rat kao metafora

Šta se krije iza ovog uzajamnog pljuvanja i pubertetskog pokazivanja mišića? Nisam siguran da Priština ozbiljno sprema nasilno zaposedanje Severa. To bi bilo moguće samo kada bi to hteli Amerikanci. Zašto bi oni odobrili takvu glupost kada je taktika tihog i strpljivog kuvanja žabe u briselskim pregovorima ipak uspešnija? Da dodatno iritiraju Ruse? Nije nego.

Ako to Vašington ne želi, a Priština zbog toga to ne može, šta onda hoće zvanični Beograd? On želi razgraničenje. Da vrate nešto malo od izgubljenog i to predstave kao pobedu. E, u to ne može da ubedi sumnjičavu srpsku Crkvu i dobar deo crkvi sklonih Srba. Nije li strah od toga da se u nekom blickrigu ne izgubi sve dobar podsticaj da se prihvati veliki gubitak kao manje zlo?

S druge strane, Haradinaj sa svog premijerskog mesta raspaljuje vatru ignorišući međunarodne sporazume koje je Priština potpisala. Tači, kao njegov navodni protivnik ide na konsultacije u Vašington. Jedan ne bi da deli Kosovo, a drugi bi možda i hteo, samo ako zauzvrat dobije sedište u Ujedinjenim nacijama ali i poneko albansko selo u Srbiji.

Haradinaj kaže da će Vučić zbog hajdučkih mera Prištine pasti za mesec dana. Vulin pre toga kaže da bez rušenja Vučića nema priznanja Kosova. Bizarno proročanstvo. Doduše, Haradinaj kaže i da Beograd želi da obori njegovu vladu zato što se on protivi podeli Kosova.

Vučić hoće razgraničenje, a Haradinaj neće. Haradinaj hoće priznanje, a Vučić ni da čuje. Izgleda da će ovakva retorika učvrstiti i jednu i drugu rodoljubnu vlast u sedlu.

Nije li to poznata igra dobrog i lošeg pandura? Nije li cilj Prištine da kontrolisanom eskalacijom dođe do bolje pregovaračke pozicije? Ili do neke vrste imuniteta pred novim međunarodnim sudom za njihove narodnooslobodlilačke zločine? A cilj Beograda da trenira Srbe za finale u kojem je sve moguće?

Kolateralna šteta na Ibru

Kako se u sve ovo uklapa prištinska poternica za Milanom Radoičićem, potpredsednikom Srpske liste, kojeg je pokojni Oliver Ivanović smatrao neformalnim gospodarem severa Kosova? Čovek je u Mitrovici navodno utekao albanskim specijalcima. Da li su njegove parole iz ilegale o našoj  izvesnoj „pobedi“ još uvek pisane u Beogradu? Ili će ga Beograd u određenom trenutku pustiti niz Ibar?

Čudno je samo što je Haradinaj poslao svoje pretorijance na čoveka s kojim se redovno neformalno sastajao u VIP ložama odabranih kosovskih krčmi. Možda je Radojičić samo dodatna moneta za potkusurivanje. A možda deo velikog blefa u aktuelnoj epizodi serije iz kosovskog ciklusa pod nazivom „Razgraničenje“. Epizode u koju se dosta jeftino upumpava adrenalin uz upotrebu specijalnih efekata.

Predstava za malu balkansku raju. U njoj su Beograd i Priština na neki način povezani istom šibicarskom intencijom. A zapadni ambasadori takođe foliraju da to ne vide. Dok se kinesko-ruski prijatelji Beograda diplomatski suzdržano uzbuđuju.

Možda se tako ne priprema rat, ali velike nevolje za obične ljude na Kosovu – to da. Bojim se da bi sve ovo ipak njima moglo obiti o leđa. Oni zapaljeni keksići će faliti i srpskom i albanskom detetu u kolaču. A očevi će im biti maltretirani na graničnim prelazima. Jedni na jednim, drugi na drugim.

Dve ili tri stranputice

Mislim da pored „loše beskonačnosti“ koja nije ništa drugo do prebacivanja odgovornosti na one koji dolaze posle nas, zaista postoje dve realne mogućnosti da se ova tragedija sa farsičnim elementima završi. Priština obustavi opstrukciju autonomije zvane Zajednica srpskih opština, Beograd zamoli Rusiju da ne ulaže veto na prijem Kosova u Ujedinjene nacije.

Priština bi tako po zvaničnom tumačenju Beograda bila glavni grad srpske pokrajine koja ima dodatno mesto u UN. A za Prištinu bi zastava podignuta na Ist Riveru bila krunski dokaz državnosti. Takav razvoj događaja, mada donedavno posmatran kao verovatan, sve se više udaljava na utopijskom horizontu srpsko-albanskog mirotvorstva.  

Ostaje „razgraničenje“.

„Rešenje“  koje se oslanja na korekciju granica uzduž etničkih linija bilo bi dvostruko priznanje poraza svih koji su upetljani u pisanje scenarija. Prvo, to znači da misliš kako je bolje je da se jednom zauvek otarasiš manjine koju ne voliš i koja ti smeta nego da pronađeš način pravno zasnovanog, civilizovanog suživota. Tuđmanovski rečeno, smanjiš manjinu na ispod pet odsto. Ovaj put nenasilno, ako mora.

Drugo, bolje da za taj scenario pronađeš saveznika u svom zakletom neprijatelju. Jer se suštinski slažete u jednoj stvari – mi nismo ni pod kojim uslovima kompatibilni. A to je priznanje da postoje večna neprijateljstva, ona esencijalna.

To pak znači – neka bude borba neprestana. Do istrage, vaše ili naše.

Devedesete nas opominju da je takav politički mentalitet kulturološka pretpostavka buduće fašizacije društva. A stalna kosovska histerija u medijima, uprkos novogodišnjem kiču na ulicama Beograda, jasno pokazuje da vladajuća politelita još nije do kraja raščistila ni sa prethodnom katastrofom u čijem je kreiranju dobrano učestvovala.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android