Čovek koji je teoretski postavio temelje za venecuelanski socijalizam sada i sam sumnja. U pitanju je nemački politikolog Hajnc Ditrih čija je knjiga „Socijalizam 21. veka“ bila omiljeno štivo pokojnog Huga Čaveza. Danas u Karakasu vlada Nikolas Maduro, kojeg je Čavez poslednjih meseci života profilisao kao poželjnog naslednika. Kriza koja pogađa ovu naftnu državu neočekivano je duboka, tolika da i Hajnc Ditrih kaže da bi „sledeće godine vojska mogla da preuzme vlast. Ili će biti prevremenih izbora koje će večiti revolucionari konačno izgubiti“. Oba scenarija verovatno bi značila kraj socijalizma 21. veka.

Ministarstvo za sreću

Eksperimentalni socijalizam doveo je Venecuelu do nestašice osnovnih životnih namirnica, pa čak i toalet papira. Ekonomske statistike su crne – inflacija 54 odsto, nacionalna valuta bolivar vrtoglavo pada, ilegalno tržište deviza cveta, naftna industrija koja puni 60 odsto budžeta je neefikasna. Posle deset godina stroge kontrole cena, nacionalizacije i sputavanja svakog privatnog biznisa, Venecuela tone u haos.

Nije za sve kriv samo Nikolas Maduro. Ali za razliku od svog prethodnika, legendarnog Čaveza koji zrači harizmom i odeven u šuškavu trenerku stiže da rešava razne probleme, Maduro ne izlazi najbolje na kraj sa odgovornošću. Već prvih nedelja na funkciji, pošteno se blamirao anegdotama u kojima Čaveza predstavlja kao sveca i čudotvorca. Onda je odlučio da osnuje „Podministarstvo za najvišu sreću naroda“, kao i da jedan lanac elektronskih uređaja natera da smesta snizi cene za 70 odsto.

I to je možda nekog načinilo srećnim, na par dana.

Dekretima u privredni rat

Maduro dobro zna da populistički potezi ne mogu da zamene prazne police na kojima bi trebalo da budu brašno, mleko ili šećer. Najnoviji prilog njegovom egocentrizmu jeste zakon sa svega četiri paragrafa – zakon koji Maduru dozvoljava da u narednih godinu dana vlada mimo parlamenta, izdavanjem dekreta. Da bi osigurao tropetinsku većinu za ovaj zakon, Maduro je smenio jednu poslanicu iz svoje partije koja se nećkala. Novom poslaniku je, tvrdi opozicija, pripretio da će mu nacionalizovati firmu ukoliko ne digne ruku za zakon.

Istovremeno, Maduro najavljuje protivudar na privatne preduzetnike koji uz pomoć „stranih moćnika“ vode „privredni rat“ protiv Venecuele. Predsednik planira da se obračuna sa korupcijom i špekulacijom, da uvede pristojne plate i penzije pa čak i da ograniči profite privatnika. Sve, naravno, u prilog narodnoj sreći.

U prilog istoj toj sreći, ali i sopstvenoj političkoj snazi, Maduro će sledeće sedmice deliti poklone građanima. Jer već početkom decembra zemlju očekuju lokalni izbori, prvi test popularnosti od predsedničkih izbora u aprilu. Jeftini populizam vrlo lako može da prođe, smatra socijalni psiholog Aksel Kapriljes sa Univerziteta u Karakasu. „Naše društvo je kratkovido. Ljudi žive od danas do sutra i ne vide posledice ekonomskih mera koje mogu nastupiti za mesec dana.“

Šta radi vojska?

Na duge staze, teško da će i novostečena moć uspeti da zabašuri Madurovu nesposobnost. „To vam je kao injekcija glukoze“, priča politikolog Edgard Gutierez. „Neki delovi društva će se kratkoročno osećati bolje. Ali nova razočaranja već čekaju iza ćoška.“ Čak i ubeđeni čavisti skeptični su prema Maduru. Predsednik parlamenta Diosdado Kabeljo važi za najozbiljnijeg izazivača unutar vladajuće stranke. Kabeljov najvažniji adut je dobar odnos sa vojnim vrhom. Generalštabu se ne sviđa – tako piše jedan uticajni bloger povezan sa vojskom – što Maduro previše sluša zvaničnu Havanu.

Vrlo je moguće da će se uskoro ostvariti jedna od dve prognoze Hajnca Ditriha, teoretskog oca latinoameričkog socijalizma. Ili će Maduro demokratski pasti sa vlasti, ili će ga skloniti vojska.

Autori: Mark Koh, Buenos Ajres / Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković