Hrišćanstvo i islam ne poznaju nacionalizam i ksenofobiju, ali hrišćani i muslimani ih itekako dobro znaju. To se, između ostalog moglo čuti ovog vikenda na regionalnoj međuverskoj konferenciji organizacije „Vernici za mir“, posvećenoj upravo ulozi i odgovornosti vernika u vreme nacionalizma i ksenofobije. A nacionalizam, kako je u svom izlaganju rekla islamska teološkinja Azra Ibrahimović, imitira veru. On naciju stavlja na mesto Boga, koristeći čak i njene izraze. Tako postoje „sveta nacionalna mesta“, a u Hrvatskoj još od devedesetih, recimo čak i „oltar Domovine“.

U regionu u kojoj verske institucije u jednom svom delu raspiruju nacionalne strasti, glasovi koji pozivaju na otpor nacionalizmu i ksenofobiji i više su nego dobro došli. Oko 70 vernika, mirovnih aktivista, prepoznalo je svoju odgovornost i okupilo se proteklog vikenda u katoličkom Duhovnom centru Lužnica pored Zaprešića u Hrvatskoj, kako bi raspravljali o tim pojavama koje su, kažu, povezane, a i jedna i druga se suprotne samim temeljima vere. Na konferenciji su učestvovali vernici i teolozi iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije, sa Kosova i iz Makedonije.

Iz straha se rađa agresija

„Jevanđeljska poruka sasvim je jasna“, kaže Danilo Pavlović, iguman manastira Žitomislić kod Mostara. „Apostol Pavle to najbolje sumira kada kaže da u Kraljevstvu nebeskom nema više razlika kao što su muško-žensko, rob i slobodan i nema više Jevreja i Grka. Nema nacionalizma – ali crkve u ovoj našoj regiji upravo doživljavamo kao čuvare nacionalnih identiteta“, ukazuje Pavlović.

Profesor i dekan na Franjevačkoj teologiji u Sarajevu, fra Milo Babić za DW ocenjuje da je uzrok slabosti religijskih institucija prema nacionalizmu i ksenofobiji u tome što se stalno ponavlja stereotip da „Hrvat mora da bude katolik, Srbin pravoslavac, a Bošnjak musliman, kao da je vera deo nekakvih nacionalnih programa. Nacionalizam i ksenofobija su strah od drugih, od drugačijih, strah od drugog čoveka. A bez drugih, nema sreće, ni života, ni ljubavi. To religije uče – primat drugoga, drugi ti je prijatelj, nema ljubavi bez drugoga. Iz straha se rađa agresija“, naglašava Babić.

„Vrednosni stav prema nacionalizmu zadat u veri“

Jedna od organizatorki skupa, Ana Rafai iz udruženja RAND, ukazuje da je normalno da vernici budu različitih političkih afiniteta. „Ne želimo da kažemo da postoji samo jedan ideološki obrazac po kome vernik bi trebalo da se odnosi prema nacionalizmu i ksenofobiji – ali jedan vrednosni stav prema njima zadat je u veri“, ističe Rafaieva. Ona citira nemačkog kardinala Rajnharda Marksa, nadbiskup Minhena i Frajzinga, koji je nedavno na pitanje novinara da li bi vernik smeo da se učlani u stranku Alternativa za Nemačku, rekao da on, kao biskup, nema šta da priča nekome u koju će stranku da uđe. Ali je dodao i to da vernik nema šta da traži u partiji koja čitavu jednu grupaciju smatra manje vrednom i neravnopravnom. „Vernici mogu da imaju različita gledišta, ali ne mogu da budu fašisti“, zaključuje Ana Rafai.

„Poziv na alarm za vernike jeste kada se na mesto Boga stavlja bilo šta drugo. To je crvena nit svih tekstova iz Svetog pisma – da je Bog samo jedan, a sve drugo je idolopoklonstvo“, ističe Rafaieva komentarišući analizu Azre Ibrahimović o nacionalizmu koji imitira religije. „U nesigurnim vremenima kao što su ova, ljudi traže oslonac. Mogu da ga pronađu, ili u pravom Bogu, ili u božanstvima – u ovom slučaju nacionalizmima. Mi kao vernici moramo da se trudimo da to prepoznamo.“

Zloupotrebe vere

„Reč je o zloupotrebi vere i od strane verskih institucija“, kaže za DW teološkinja Azra Ibrahimović, direktorka Psihološkog savetovališta sarajevskog Centra za edukaciju i istraživanje Nahla. „Reč je o tome da neko želi da učvrsti svoj položaj, svoju dominaciju. Ali moj odgovor je ono što stoji u Kuranu – a u njemu mnoge rečenice počinju ovako: ’O, vi razumom obdareni’. Dakle, Kuran nas uči da razmišljamo svojom glavom i preuzmemo odgovornost za svoju veru. Bojim se da je vernicima često lakše da poveruju u ono što govori neki autoritet, neki verski vođa, samo da se oni ništa ne bi pitali. Mene islam uči da razmišljam svojom glavom i da se zbog toga ne osećam loše, da se ne osećam kao otpadnik, već da preuzmem odgovornost za svoju veru.“