Čak i 22 odsto onih koji završe studije ostaju u stanu koji dele sa više ljudi. U Diseldorfu u Elizabetinoj ulici nalazi se stambeni prostor koji dele čak 53 osobe. Reč je o nekadašnjem poslovnom prostoru jedne banke koji je u medjuvremenu postao ogroman stan.

Uveče je kuhinja puna. Dok jedan peče meso, drugi sprema picu, a treća osoba podgreva večeru u mikrotalasnoj. U stanu sa više osoba uvek se nešto dešava. Uvek je neko prisutan. Ukućani kažu da to ume da bude i naporno.

Ono što jednog nervira drugom savršeno odgovara. Upravo je to slučaj sa Frederikom i Tomasom:

„Ovde je gotovo svaki dan takva atmosfera kao da se odigrava neka žurka. To se u stanovima gde živi na primer dvoje ljudi ne dešava...“ kaže Tomas.

On je u ovaj grad došao zbog posla. Po zanimanju je grafički dizajner. U pomenuti stambeni objekat se uselio jer nije želeo da bude sam:

„I kada imate jedan sat vremena nakon napornog dana, uvek imate nekoga sa kim možete kratko da porazgovarate. U protivnom biste gledali TV i verovatno od dosade otišli u krevet.“

Njemu je 23 godine ali i drugi su istog uzrasta. Većina je tek počela da radi. Neki od njih zbog raznih projekata putuju iz grada u grad i uvek nastoje da ne budu sami. Manfred je jedan od njih:

„To su ljudi koji najčešće najpre moraju imati praksu kako bi kasnije došli i do nekog radnog mesta. Radi se minimum o deset sati rada dnevno. Iako umorni, oni kada dodju sa posla ne žele da izgube socijalni kontakt koji je s obzirom na puno posla teško održavati.“

Fleksibilnost je u njihovim životima neizbežna. Prijateljstva se lako sklapaju, ali i prekidaju, zbog posla i preseljenja u neki drugi grad. Takvi su i ugovori koji se sa stanodavcem potpisuju. Stanovanje na ovoj adresi traje najčešće šest meseci.

Trend zajedničkog stanovanja je u Nemačkoj nastao 1968. Te godine su brojni studenti protestovali protiv gradjanskih vrednosti i malogradjanštine generacije njihovih roditelja. Jedanaest studenata se tada iz protesta odlučilo na zajedničko stanovanje bez roditelja.

„Komuna jedan, toliko se sećam priče koja je imala političku pozadinu i koja je okupila ljude koji slično razmišljaju. Bio je to protest protiv sistema. Mi smo grupa ljudi koja je poštuje vrednosti sistema, ali mi i dalje volimo ludo da se provedemo. Političke diskusije su dakle ovde retka pojava. Drugim rečima, ne verujemo da se u ovoj našoj zajednici može izroditi neka nova revolucija...“ pojašnjava Tomas, jedan od brojnih stanara u ovom stanu.