Grupa mladića sama se prijavila policiji nakon što je u božićnoj noći zapalila jednog beskućnika na stanici podzemne železnice u Berlinu. Čovek je spašen reakcijom prolaznika. Od sedmorice osumnjičenih šestorica dolaze iz Sirije, a jedan iz Libije. Osim što se u tom svetlu raspravlja o izbeglicama i došljacima, priča se i o video-nadzoru koji u Nemačkoj ni izbliza nije rasprostranjen kao u recimo Velikoj Britaniji. Jer počinioci iz berlinskog metroa su se policiji javili nakon što su objavljeni snimci nadzornih kamera. Govori li taj slučaj u prilog video-nadzoru?

Pitanje bezbednosti, ali i prava

U raspravi se uglavnom radi o tri aspekta: razjašnjavanju kriminalnih slučajeva, prevenciji i osećaju sigurnosti. I nakon terorističkog napada na božićnom vašaru u Berlinu sve su glasniji zahtevi za postavljanjem većeg broja kamera u gradu. Naime, na trgu pred Spomen-crkvom cara Vilhelma, gde se  dogodio napad, nema video-nadzora pa tako policija u istrazi nije ni mogla da upotrebiti kvalitetne snimke s mesta zločina.

„Pomalo je apsurdno da vlasti pozivaju građane da im pošalju svoje snimke načinjene privatnim mobilnim telefonima, a istovremeno se protive javnom video nadzoru", kaže za DW Ernst Valter, potpredsednik Saveznog sindikata policije. Priznaje da se ni video-nadzorom ne mogu sprečiti teroristički napadi poput onog u Berlinu, ali ističe da bi kamere mogle pomoći u potrazi.

Nakon teških krivičnih dela poput zlostavljanja žena u novogodišnjoj noći u Kelnu, masovnog ubistva u Minhenu ili terorističkog napada u Berlinu uvek se pokreće politička rasprava o bezbednosti i pojačanom video-nadzoru. Ali to je uvek i pitanje zaštite ličnih podataka građana. Tako je Savez sudija upozorio da nadzor može ograničiti slobodu građana i prekršiti osnovna prava.

Kritičari video-nadzora ne veruju ni u efikasnost ove metode – ni po poitanju prevencije ni po pitanju kasnije potrage. Berlinska poverenica za zaštitu podataka Maja Smolčik je za novinsku agenciju dpa izjavila da teroristi, ali i prestupnici koji iracionalno deluju pod uticajem alkohola ili narkotika, neće odustati od svojih namera samo zato što ih snima neka kamera.

Nema jamstva za bezbednost

U slučaju terorista je situacija zapravo okrenuta naglavačke – oni često ciljano traže pažnju javnosti i dobrodošle su im slike s poprišta terora. Bivši savezni poverenik za zaštitu podataka Peter Šar kao primer navodi napade u Londonu 2005. Kaže da su se teroristi namerno pokazali pred kamerama: „Jer su se, naravno, nadali da će te slike, kao što se na kraju i dogodilo, naći put do medija i pojačati učinak terorističkog napada."

Prema najnovijim ispitivanjima javnog mnjenja, 60 odsto građana želi proširenje video-nadzora u Nemačkoj. No pitanje je da li bi se u tom slučaju stvarno povećao i osećaj sigurnosti kod stanovništva.

Pre nekoliko sedmica pažnju je privukao još jedan slučaj iz berlinskog metroa: jedan muškarac je nogom udario ženu u leđa tako da je pala niz stepenice i imala veliku sreću što je samo slomila ruku. Policija je objavila snimak tog brutalnog čina i nakon toga je počinilac otkriven. Ali mnogi upozoravaju da ovakvi snimci mogu izazvati strah kojeg do sada nije bilo – recimo da se sada ljudi u metrou bespotrebno plaše i osvrću na svakom koraku.

Peter Šar kaže da se ljudi neposredno nakon terorističkih napada ili drugih teških krivičnih dela osećaju jako nesigurno i onda bi bili spremni i na odricanje od svoje slobode i prava – u korist bezbednosti. No Šar takvu trampu – sloboda za bezbednost – smatra opasnom jer je, kaže, nerealna. „Veći broj video-kamera ne znači automatski veću bezbednost."