Mediji jutros kao da imaju samo jednu temu – terorističke napade u Parizu, za koje je u međuvremenu odgovornost preuzela „Islamska država“. Istovremeno, kako javlja nemački javni servis Bajerišer rundfunk, pozivajući se na izvore u policiji, bavarska policija je još u četvrtak 5. novembra, prilikom nasumične kontrole, uhapsila jednog 51-godišnjeg državljanina Crne Gore koji je u svom automobilu marke golf, u „profesionalno pripremljenom skrovištu“, prevozio veću količinu oružja, municije i eksploziva.

„Policija uprave Rozenhajm je na autoputu Salcburg-Minhen, u sklopu redovne kontrole, zaustavila automobil crnogorskih registracija. Nakon što je u prtljažniku prvo pronađen revolver, u pretragu automobila uključili su se i službenici bavarske Uprave kriminalističke policije (LKA) i, pored ručnog naoružanja, pronašli i eksploziv i ručne granate. Uhapšni ne daje nikakve izjave“, rekao je predstavnik LKA Ludvig Valdinger.

Uhapšeni, prema informacijama crnogorskih vlasti, do sada nije upadao u oči. Iz dokumenata koji su kod njega pronađeni, službenici bavarske kriminalističke policije došli su do zaključka da mu je krajnje odredište Pariz o čemu su odmah obaveštene vlasti u Francuskoj. Uprava kriminalističke policije ne želi ni da potvrdi, niti da opovrgne te navode.

„Sada se radi o nama“

„Rat od kojeg beže stotine hiljada ljudi, oni su preneli u Evropu, koja se toliko uljuljkivala u sigurnosti. Bombama upisuju svoje držanje u srce evropske kulture, držanje koje je zapadu neshvatljivo. Dubok prezir prema životu, i svom i protivničkom. Svakim ubistvom, svakim samoubilačkim napadom oni ispisuju još jedan krvavi simbol njihovog načina mišljenja, koje nipodaštava čoveka: „Vi volite život, mi volimo smrt“. Ovo piše Matijas Miler fon Blumenkorn u današnjem elektronskom izdanju dnevnog lista Frankfurter algemajne cajtung.

Saša Lenarc je u današnjem elektronskom izdanju dnevnog lista Di Velt objavio vrlo lični tekst pod naslovom „Radi se o nama, o našem načinu života“. Autor, koji kao slobodni novinar i pisac živi u Berlinu, najpre je opisivao svoj život u Parizu, gde ga je godinama jutarnji odlazak na posao vodio kraj male klupske koncertne dvorane „Bataklan“ – mesta najtežeg terorističkog napada u Parizu. „U Parizu verovatno nije bilo slobodnijeg, mladalačkijeg, životnijeg i otvorenijeg mesta nego što je Bataklan“, konstatuje autor, opisujući svakovečernje, duge redove pred ulazom u klub i koncerte bendova iz celog sveta. „Ko god da su bili jučerašnji počinioci koji su napali na više mesta u Parizu, nema sumnje koga su hteli da pogode – nas. Našu slobodu. Naše vrednosti. Našu želju za ovim životom ovde. Batklan je jedva 200 metara udaljen od redakcije satiričnog lista Šarli ebdo, u kojoj su islamistički atentatori u januaru ubili jedanaest karikaturista i saradnika“.

Saša Lenarc podseća da je kvart u kojem je živeo i u kojem su se u roku od deset meseci odigrala dva brutalna teroristička napada jedan od najkosmopolitskijih i najtolerantnijih delova Pariza. „Pre deset meseci, tri dana posle napada na Šarli ebdo na Trgu republike, koji se nalazi svega tristotinjak metara od Bataklana okupilo se milion ljudi. Pevali su Marseljezu, klicali svojim policajcima i uzvikivali On n'a pas peur – Ne bojimo se! Svi, ali bukvalno svi su nosili natpis Je suis Charlie. Međutim, ko je juče video potresenog francuskog predsednika Olanda kako se obraća naciji posle napada, mogao bi da pomisli da nije puno ostalo od našeg duha otpora. Jedno se može konstatovati: napadi koji su počinjeni juče, u petak trinaestog, imaju sasvim novu dimenziju. Oni će nas teže pogoditi nego bilo koji teroristički akt koji je do sada doživela Evropa. Verovatno neće biti dovoljno da sledeće nedelje izađemo na Trg republike i da skandiramo: „Svi smo mi Bataklan“. Sada se radi o nama. O našem načinu života. O našoj slobodi. Svi mi ćemo morati da se za to borimo“.

Dvoličan odnos prema ubilačkim bandama

Štefan Kornelijus piše za današnje internet-izdanje dnevnog lista Zidojče cajtung: „Teror je odvratna forma nasilja. On varvarizuje, uteruje strah u kosti, parališe i radikalizuje. Ali nešto mu ne sme poći za rukom, ne sme da ovlada zapadnim društvima“. Autor upozorava da su uzroci terorizma potcenjeni. „Uzroci su u muslimanskom kriznom luku od Pakistana pa do Maroka, istim uzrocima Evropa može da se zahvali i za izbeglički talas. Teror u Parizu i izbeglice koje stižu na nemačku granicu u Pasauu imaju isti uzrok. Slabašna reakcija Evropske unije, ali i Sjedinjenih Američkih Država svedoči o tome da se opasnost još uvek potcenjuje. Slom svakog poretka i reda u Siriji, Iraku, Libiji i Jemenu, dvolični odnos Irana, ali i arapskih zemalja u Golfskom zalivu, ponajpre Saudijske Arabije, prema ubilačkim bandama – sve to se odavno zna, to su uzroci eksplozije nasilja i izbegličke krize. Međutim, problemi ne ostaju ograničeni na Siriju ili slična krizna žarišta, to su veliki izvoznici nemira. Ko sada smatra da treba hermetički zatvoriti granice nije razumeo šta je teror. Krajnje je vreme da se približimo epicentru opasnosti. Evropa ne sme više da toleriše raspad svakog reda u svom komšiluku. Malo pomoći za izbeglice i malo političkog i ekonomskog pritiska na one koji kumuju terorizmu, a istovremeno neograničena trgovina oružjem neće smanjiti ugroženost Evrope. Trinaesti novembar pokazuje da se duhovnom sitničavošću ne može pobeći iz tog vrtloga. Teroru se mora pokazati nadmoć slobodnih društava. Ona imaju bolje instrumente.“