Le Kien nikada neće zaboraviti dan kada se 1990. rat vratio u njegov život. Taj dan je počeo kao i svaki drugi – Le Kien je otišao u svoje polje pirinča i do bašte sa povrćem. „Radio sam u bašti, ćerka je imala četiri godine i uvek bi pošla samnom. Odjednom sam motikom udario u kasetnu bombu. Ćerka je ostala na mestu mrtva, ja teško povređen. Nisam video bombu - bila je odmah ispod površine.“

Normalno tek za 300 godina?

Rat čije su žrtve Le Kien i njegova ćerka završen je 15 godina ranije. Za vreme rata Kienova kuća je bila nedaleko od linije fronta koja je razdvajala Severni i Južni Vijetnam. Posle povlačenja američkih trupa 1975. godine, rat je za sobom ostavio fatalno nasleđe:

„Ovde kod nas su se od tada uvek dešavale nesreće. Samo mesec dana pre nego što je poginula naša ćerka, jedan čovek ostao je bez ruke radeći u polju“, kaže Ngijen Ti Huong, Keinova supruga.

Za vreme rata, u maloj provinciji Kuang Tri, palo je više bombi nego u čitavoj Evropi za vreme Drugog svetskog rata. I mnogo kasetnih bombi nije eksplodiralo. Slično je i sa granatama i protivtenkovskim minama.

„Vojska raščišćava teren za velike građevinske i infrastrukturne projekte. Mislim da će biti potrebno 200-300 godina da se iz zemlje uklone sve mine“, kaže pukovnik Honag Trung Ha koji je u jedinici za uklanjanje mina.

Otrovi još deluju

Ovaj kraj deluje jadno i bedno. Prošlo je doduše 35 godina od napada otrovom Agent Oranž – biljke ponovo rastu ali je vegetacija znatno proređena. Otrov još uvek deluje. Ostaci i posledice rata vidljivi su po celoj zemlji.

Le Kien je nešto kao protparol žrtava mina u Vijetnamu. Prošle godine je bio na Baliju na međunarodnoj konferenciji gde se zalagao za zabranu kasetnih bombi. Preko humanitarne organizacije je dobio protezu za nogu koju je izgubio i još uvek živi – od svog rada – u poljima pirinča.

Autori: Matijas Belinger / Dijana Roščić

Odg. urednik: Nemanja Rujević