Sedim na klupi stajališta Vinča/škola i sabiram utiske. Toplo je. Jedno krilo škole je razvalina. Na zidu je iznenađujući grafit: „Uključi mozak – isključi Pink“.

Moglo bi se pomisliti da su jučerašnji protesti bili na drugoj planeti, mada od Skupštine u Beogradu nema ni petnaestak kilometara vazdušne linije. Kad sam jutros dolazio ovamo pomislih – duboka Srbija. Grafit me demantuje. Ali nisam ovamo došao tim poslom. 

Na okretnici tramvaja na Banovom brdu uzeo sam autobus koji prolazi kroz znamenite delove grada – Cerak, Rakovicu, Banjicu, Mitrovo brdo, i tako skoro sat vremena, da bi kod Istočne kapije uhvatio autobus za Vinču. To je značilo još pola sata truckanja kroz paraurbane – moguće je reći i pararuralne – predele. 

Kada sam sišao na ovu stanicu na kojoj se sada sećam izleta, bio sam jedini putnik koji je iz autobusa izašao baš tu.

Tražio sam najveći neolitski grad Evrope. Ono malo što je ostalo od njega. Jedina naznaka da nisam beznadežno izgubljen bio je omanji znak sa natpisom „Arheološko nalazište Vinča“. Znak nije postavilo Ministarstvo kulture već Planinarsko društvo „Železničar“ iz Beograda da bi ohrabrilo svoje pešake – još 750 metara do cilja. 

Koračam Ulicom Nikole Pašića. Bočne ulice imaju živopisna imena – Lebanska ili Šumadijsko sokače. Društvo mi pravi ker umilna pogleda. Kažem mu da nemam ništa za njega. Kao da me razumeo, seo je u hlad jedne dvorišne kapije i zevnuo.

Kuće su solidne, na sprat, svedoče o izvesnom blagostanju. Voćnjaci, ambari, tremovi na kojim ćaskaju ljudi. Pomisle li meštani katkad da žive na deset metara urbane istorije, da su se naselili na zadnji sloj debele civilizacijske torte od lesa? Verovatno ne troše svoju energiju na takve misli. Nedelja je i juni konačno ne škrtari sa suncem. 

Izbijam na obalu Dunava. Ispred mene je restoran „Da Vinči“. Kuća od cigle na sprat sa terasom. Igra reči u nazivu je pomalo palanačka - nazoveš buregdžinicu „Bred Pita“ ili restoran u Vinči – „Da Vinči“. Ali, sudeći po zveckanju escajga i žamoru sa sprata, ljudi rado dolaze ovamo.

Uz Dunav su poređani brodski restoran „Srbija“ koji ne radi, kafe „Marstral“ i Udruženje ribolovaca „Dora-Nele“, sa lepom baštom koja je nosačima zagazila u Dunav.

Pred nalazištem, gde je privremeno smešten i muzej, vidim bagere. Klizišta su proradila i ugrozila neiskopano blago. Razmišljam o tome posmatrajući reku nadošlu usled stalnih kiša prethodnih dana. Jedno drvo raste iz vode – to znači da stepenice koje se spuštaju do zavezanih čamaca kod restorana pri normalnom vodostaju imaju mnogo više stepenika. 

Zamišljam Dunav kako odnosi višemilenijumske slojeve pretvarajući figurine, naušnice, koštane udice i keramiku u muljevit nanos koji će se nizvodno smiriti na dnu.

Dobro je da će bageri sprečiti takav razvoj događaja. A ne valja to što se reaguje naknadno, kada je zemlja bogata artefaktima već krenula. I to što na tabli gradilišta piše da je izvođač „Millennium team“. Prestonica još nema zgradu muzeja, a Dunav bi da odnese buduće izložbene eksponate.

Deda Panta i profesor Miloje

Penjem se udesno nagnutim stepenicama. Na platou je neka vrsta neravne livade. Levo je drvena baraka. Kroz otvoreni prozor prve sobe spazi me uniformisani čovek. Obriše salvetom usta kao da je nešto jeo, izlazi i kaže „Izvol`te“.

Kažem da sam došao da obiđem arheološko nalazište i muzej. Portir me sažaljivo pogleda i kaže da se muzej opet otvara tek u tri. Pogledam na sat. Dva i pet. Ulaz je tri stotine dinara.

Pogledao sam za desetak minuta to što može da se vidi spolja. Rekonstruisana kuća sa krovom od trske ličila mi je na lobanju sa perikom. Krov na dve vode i trem. Ništa bolje kuće nisu imali naši preci do pre jednog veka. 

Odlučio sam da odem do restorana na obali i sačekam. Na izlazu pozdravim Miloja M. Vasića, prvog istraživača Vinče. On je doduše samo glava na postamentu, ali ovaj je čovek zaslužio mnogo više od običnog „dobar dan“.

Dečak rođen u selu Požežno kod Velike Gradiške docnije je studirao arheologiju u Berlinu i Minhenu da bi od 1899. predavao na Velikoj školi, pa na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Još 1893. je geolog Jovan Žujović skrenuo pažnju na moguće arheološko nalazište na obali Dunava kod Vinče, ali je sistematično istraživanje lokacije započeo i decenijama vodio Miloje Vasić. Vele da je ključno bilo to što se u Narodnom muzeju pojavio izvesni deda Panta iz Vinče koji je po savetu seoskog starešine doneo jedan predmet, oslobođen u proletnjoj poplavi. Bila je 1908. godina. 

Miloje Vasić  je uspeo da obezbedi podršku direktora Ruskog arheološkog instituta u Carigardu Fjodora Uspenskog, britanskog arheologa Džona Lintona Majresa i vlasnika jednog britanskog dnevnog lista Čarlsa Hajda. Iskopavanja su počela.

Vasić je tridesetih godina prošlog veka objavio rezultate u četvorotomnoj monografiji Praistorija Vinče. Tako se zametnula svetska slava jednog od najznačajnijih neolitskih lokaliteta u Evropi.

Čorba i začini

Mnogo je vode od tada proteklo Dunavom. Odlučio sam da vreme do otvaranja muzeja provedem na terasi Udruženja ribolovaca „Dora-Nele“. Imao sam sreće pa je jedan par ustao i oslobodio sto koji je konobar predajući moju narudžbinu u kuhinji nazvao „kec“. Riblja čorba mi se učinila prirodnim izborom.

Potisnuo sam misli o svim onim tonama fekalija koje Beograd izbacuje u Savu i Dunav. Kao i nejasno sećanje na članak  o nesreći na Institutu za nuklearne nauke u Vinči, koji je udaljen odavde dvadesetak minuta hoda.

Tamo je 1958. od posledica zračenja umro jedan istraživač, a petorica su podvrgnuta pionirskom presađivanju koštane srži u Parizu. Preživeli su. O tome se decenijama ćutalo. Računam da su ostatke zračenja pojele generacije Beograđana u breskvama iz Vinče. 

Čorba je bila dobra. Pošto su u njoj bile samo mrvice ribe, računam da sam se i ovaj put izvukao bez posledica.    

Tačno u tri pojavljujem se kod portirnice na ulazu u Arheološko nalazište. Portir mi kaže da je sledeća tura za organizovani obilazak muzeja u četiri. Verovatno je primetio moj zabezeknuti izraz lica. Kaže da sam zakasnio.

Pokazujem mu mobilni na kojem piše 15:00. On se počeše po glavi. Kaže, počeli su odavno, u pola tri. Ipak sam ga zamolio da me pusti da se pridružim ostalim posetiocima u muzeju. Dopustio je.

Moderan, neolitski

Pročelje muzejske barake ima natpis „Dobrodošli u prvo moderno doba“. Koliko se sećam, ovo što se ovde prikazuje dešavalo se pre više od sedam hiljada godina. Marketing može sve, pa i da nešto staro sedam milenijuma proglasi modernim.

Figura oslikana na panou pronađena je 1929. na dubini od oko pet metara. Nazvali su je „Vinčanska dama“. Sedeća figura od svojih trinaestak centimetara ima petougaono lice, krupne oči, izgleda mistično. Na blagajni muzeja prodaju takve figurice.

Ko želi da vidi original, mora u Beograd, na Filozofski fakultet. Tamo je arheološka zbirka sa najvrednijim nalazima. „Damu iz Vinče“ još uvek nisu otkrili američki ufolozi i holivudski kostimografi, proglasili bi je vanzemaljkom. 

Gurnem metalna vrata na baraci i uđem u vremeplov, koji će me uvesti u vreme kada je močvarna obala Dunava izabrana kao mesto gde će nići naselje, uglavnom zbog položaja kod ušća Bolečice u Dunav – njenim tokom su prabeogradski stanovnici bili povezani sa Avalom.

A na Avali se dobijao cinabarit. Od te rude se inače proizvodi živa, ali Vinčanci su je topili pod maskama da bi dobili boju za ukrašavanje tkanine i keramike – cinober.

Vinčanska kultura je, zapravo, kultura cinobera. Čestice te boje su detektovane u keramičkim nalazima od Sofije do Tuzle i od Karpata do Vardara. Inače, mineral cinabarit upotrebljavali su alhemičari u potrazi za formulom besmrtnosti.

U muzeju je bilo nekoliko posetilaca kojima je kustoskinja nešto objašnjavala. Kada je završila, pitala me je da li da počne iznova. Taman sam odbio ponudu snebivajući se, kad na vrata uđe par mlađih ljudi. Crnogorski naglasak. Kustoskinja počinje da priča.

Trskom kroz kamen

Vinčanski ljudi su imali naselja u kojima su kuće, bez pripadne okućnice, bile poređane jedna uz drugu, u nizu prema severoistoku. Izgleda da je i ozloglašena košava jako star fenomen, od kojeg su se ovi ljudi branili položajem kuća.

Pomislih – naselje im je bilo zašoreno. To, kažu, svedoči o izvesnoj specijalizaciji i gradskoj razuđenosti života. Jedni smatraju da je na Dunavu, postojala neolitska metropola. Tada još nisu pripitomili konja, pa se putovalo peške, ili rečnim pravcima.

Stoga ne treba da čudi to što se na karti Vinčanska kultura može prepoznati kao meduza koja je razbacala svoje krake duž reka – Dunava, Tise, Moriša, Save, Drine, Morave, sve do Povardarja. 

Jedni je smatraju ogrankom egejske kulture, drugi osporavaju tu vezu. Unutar njenih granica je nastala prva metalurgija bakra u Evropi. Vinčanci su, dakle, pre više milenijuma stvorili tadašnju Silicijumsku dolinu, bili su tehnološka avangarda kontinenta.

Mogao bih još da nabrajam razna čudesa ove civilizacije koja je u kontinuitetu trajala 1.000 godina. Držim nedovršeni kameni alat u ruci. Neobično je da je posetiocima dozvoljeno da dodirnu jedan od predmeta. Na zapadu bi vas izbacili iz muzeja uz prekršajnu prijavu.

Stručnjakinja nam objašnjava, a potom i pokazuje, kako su rupu za dršku u kamenu bušili – trskom. Zalivali su rupu vodom, dodavali pomalo peska i trska bi u savršenom krugu naposletku probušila kamen.

Vatra koja čuva

Replika razboja za tkanje lana, ribarske mreže, otisci dečijih prstića na keramici, figurine od gline i mermera, sečiva od opsidijana, crnog vulkanskog stakla, koje se dopremalo iz Zemplina u današnjoj Slovačkoj ili sa Kavkaza, egejske školjke – sve to mi se urezalo u pamćenje.

Najbolje ostatke su arheolozi pronašli u kućama koje su gorele. Vatra nije bila samo sveproždiruća sila već i konzervans koji je materiju preparirao za putovanje kroz vreme. 

Ćupovi koji su služili za čuvanje žitarica, a imali su poklopce izrađene u obliku glave mačke ili sove – o tome ne postoji saglasnost – deci liče na Betmena. Na pitanje da li je ta glava imala neko magijsko značenje, stručnjakinja je rekla da postoji više pretpostavki.

Sova bi više odgovarala onome što znaju o prastanovnicima Vinče – među kostima životinja koje su jeli pronašli su čak i kosti psa, ali ne i ptica. Moguće je da su ptice bile na neki način svete. Drugi misle da je sličnost sa glavom mačke očiglednija.

Gospođa koja ne želi da se slika obaveštava nas uz smeh da je ono što je jedno dete reklo za nju najlogičnije: „Ako je tu bilo žito, i mačke i sove love miševe!“.

Ne razumemo ih, ne znamo im grobove

Još dve stvari spadaju u zagonetke koje baštinimo. Vinčanska kultura je poznavala znake urezane u keramiku i kamen. Samo što mi ne znamo da ih odgonetnemo. Pošto prevoda nema, nastaju nagađanja.

Ove znake su nazvali vinčanskim protopismom, dunavskim, vinčansko-turdaškim ili staroevropskim pismom. Pritom nismo sigurni da ti simboli zaista predstavljaju neku vrstu pisma. Oni sadrže poruke koje ne razumemo.

Radiokarbonom su odredili starost zapisa pronađenih u Rumuniji početkom šezdesetih. Znakovi su urezani četiri milenijuma pre nove ere i više od hiljadu godina pre sumerskih ili minojskih zapisa. Oni prethode protosumerskom piktografskom pismu iz Uruka u Iraku, koje se smatralo najstarijim na svetu.

Kultura koja je za razliku od starčevačke i lepenske već bila usmerena na trgovinu – predmeti koji potiču sa Kavkaza i sa egejske obale to dokazuju – nije ostavila značajna groblja. Osim nekoliko skeleta nemamo ništa. Spaljivanje pokojnika još nije bilo u modi, a verovatno ih nisu puštali niz Dunav.

Gde su grobovi prvih stanovnika Belog brda? Gde su grobovi prastanovnika Pločnika kod Prokuplja ili onih kod Gornje Tuzle? Ne znamo. Ili kako reče kustoskinja – ne umemo da tražimo.

Šta bi bilo kada bi neka srećnija zemlja imala ovakvu šampionsku neolitsku ekipu? Omogućila bi celom svetu da učestvuje u toj sreći. Srbija ima Noleta, Jokića i – Vinču. Samo što se Vinča jedva vidi.

Izlazim u vrelo letnje popodne i razmišljam o ljudima bez grobova, čije znakove ne razumemo. Ovde su proveli jedan celi davni milenijum. Ta misao je zastrašujuća i uzbudljiva.

Na stanici Vinča Stara škola – tamo gde škole više nema, a ostala je zapuštena zgrada – uskoro će stići autobus broj 307. Onaj pas mi se opet mota oko nogu. Dobro je da si rođen sada, kažem mu. Prvim Evropljanima bi se možda našao na jelovniku.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.