„Posao nije završen i mora biti nastavljen“, rekao je u intervjuu za Dojče vele visoki predstavnik za BiH Kristijan Šmit, koji će početkom juna 2026. godine napustiti funkciju šefa OHR-a (Office of the High Representative – Kancelarija visokog predstavnika).

Savet za implementaciju mira tada bi trebalo da izabere novog visokog predstavnika, a Šmit se nada da će i međunarodna zajednica i građani Bosne i Hercegovine naći opciju kako bi ta zemlja „pronašla put u Evropsku uniju – korak po korak“.

U medijima BiH se kao potencijalni Šmitov naslednik spominje Italijan Antonio Zanardi Landi, diplomata koji navodno uživa podršku Sjedinjenih Američkih Država. Evropljani se o tome još ne izjašnjavaju.

Kao bivši ambasador u Beogradu, Zanardi Landi dobro poznaje prilike na Balkanu. Sarajevski portal Klix.ba prenosi kako ga mnogi vide kao „figuru koja bi mogla da približi stavove Istoka i Zapada o budućoj ulozi OHR-a“.

Između nemoguće misije i malih koraka napred

U intervjuu za DW Kristijan Šmit kaže da ne poznaje tog italijanskog diplomatu i da ne želi o tome da se izjašnjava. „Mogu samo da kažem da svako ko dođe ovde mora da zna da je ovo balansiranje između nemoguće misije i malih koraka napred“, rekao je Šmit.

„Ja sam želeo da budem poslednji (visoki predstavnik), ali nije ispalo baš tako. Sada moramo da se uhvatimo u koštac s finalizacijom. Međutim, uslovi moraju biti ispunjeni, što znači zakonska regulativa. Ono što do sada nisam uspeo da postignem jeste pitanje državne imovine – složeno pravno pitanje s kojim će moj naslednik sada morati da se pozabavi“, rekao je odlazeći šef OHR-a.

„Približavanje stavova Istoka i Zapada“ u kontekstu izbora novog visokog predstavnika donosi i mnoge neizvesnosti, na šta upozoravaju pojedini analitičari u BiH.

Sarajevski novinar Emir Habul sumnja u kapacitet OHR-a u novim geopolitičkim okolnostima. On ističe da se američka pozicija radikalno promenila, što najbolje dokazuje nedavno skidanje sankcija Miloradu Dodiku. Prema njegovim rečima, moć visokog predstavnika oduvek je zavisila isključivo od podrške Vasšngtona i drugih velikih sila, a era snažnog OHR-a „nepovratno je završena s Pedijem Ešdaunom“.

Američki interesi i evropska ne/saglasnost

Habul podseća i na propast „Aprilskog paketa“ ustavnih promena 2006. Taj paket je predviđao jačanje institucija države, veća ovlašćenja predsedavajućeg Savetu ministara, delimične reforme Predsedništva BiH, smanjenje blokada u odlučivanju, jačanje Parlamenta BiH, ali i zadržavanje strukture entiteta. Paket nije dobio potrebnu dvotrećinsku većinu, pre svega zbog protivljenja Harisa Silajdžića i njegove stranke, koji je tražio ukidanje entitetskog glasanja. Mnogi zapadni analitičari smatraju da je to bila poslednja veća prilika za ustavne reforme konsenzusom domaćih političara.

Sarajevski novinar Habul smatra da je tada propuštena istorijska prilika da BiH postane funkcionalna država, zbog čega je, kaže, države danas „sve manje“. Ključni problem vidi i u potpunom nedostatku interesa novog američkog predsednika za region Zapadnog Balkana:

„Donalda Trampa je baš briga za BiH. Rusija je njegov partner i interes, dok je Evropa još uvek slaba. U ovom času možemo samo da nagađamo šta će biti i koliku će moć imati visoki predstavnik“, ocenjuje Habul. Ipak, on dodaje da je međunarodna zajednica i dalje ključni kohezivni faktor: „OHR je ipak taj lepak koji na okupu drži BiH – koja je sve manje važna i Evropskoj uniji i Americi.“

Slične pesimistične procene iznosi i sarajevski novinar Željko Bajić. On ocenjuje da se međunarodna zajednica u BiH nalazi u najkritičnijem trenutku kada je reč o imenovanju naslednika Kristijana Šmita. Bajić podseća da je Šmitov dolazak pratio „visok nivo harmonije“ među zapadnim partnerima unutar Saveta za implementaciju mira, dok je danas situacija potpuno drugačija – unutar Evropske unije nedostaje saglasnost, odnosi Brisela i Vašingtona se kreću „cik-cak“, a Rusija otvoreno tvrdi da visoki predstavnik više nije ni potreban.

Suština mandata važnija od personalnih rešenja

Bajić upozorava da bi eventualni pokušaj postizanja konsenzusa u Savetu bezbednosti UN nosio ogroman rizik od ruskog veta. Ipak, smatra da ključni izazov nije samo personalno rešenje, već suština budućeg mandata novog visokog predstavnika. Pritom napominje da su i Evropa i Amerika već umorne od „glumljenja“ da nešto čine, ali i od stalnih opstrukcija lokalnih političara.

Čak i ako bi na tu poziciju došao neko po volji Vašingtona, to prema Bajićevom mišljenju ne znači povratak snažne američke uloge, jer BiH odavno ne izaziva entuzijazam u tamošnjoj politici, gde je primarni cilj samo puko održavanje mira. Nova administracija će, dodaje, imati potpuno drugačije prioritete:

„Ne radi se o tome hoće li Amerika biti bliža Rusiji. Amerika će svoju poziciju graditi prvenstveno na ekonomskim interesima porodice Tramp. Definitivno, politički uticaj eventualnog američkog protežea na funkciji visokog predstavnika bio bi u drugom planu.“

Slabljenje OHR-a ugrožava i uticaj Eufora?

S druge strane, ukoliko naslednik bude Evropljanin, otvara se pitanje unutrašnjeg konsenzusa u Evropskoj uniji oko upotrebe tzv. „bonskih ovlašćenja“. Tu bi, prema Bajićevoj proceni, jedino Velika Britanija mogla direktnije da zagovara „čvrstu ruku“. On povlači i direktnu vezu između političke moći OHR-a i bezbednosnog aspekta na terenu:

„Slaba pozicija visokog predstavnika značila bi i slabljenje uticaja Eufora, a od toga do destabilizacije prilika u zemlji na dugi rok, nije dug put. Kapitulacija – ako se govori u tim kategorijama – se nažalost možda već dogodila: tiho i skoro neprimetno. Visoki predstavnik odavno nije ono što je nekad bio“, zaključuje Željko Bajić.