Žena koja hoće da profesionalno vozi kamion možda to ne može da radi ako nema nonšalanciju jedne Kati Radke (36). Ona od ranog jutra poput mrava najpre električnim viljuškarom poput mrava vijuga kroz tesne prolaze između rafova skladišta špedicije u Ešvajleru kod Ahena. Svuda su brda paketa na drveim paletama.

Na dan naše posete špediciji Hincenm, kolege su zujale oko gomila paketa poput pčela, ali nisu mogle da nađu paket koji je na listi označen kao „isporuka br. 8" koja ide preko „Amazona". Vremena je bivalo sve manje i za sat vremena Radkeova je dobila zeleno svetlo da krene na teren bez traženog paketa. Obezbeđuje robu metalnim šipkama da se ne bi prevrtala i ulazi u kabinu kamiona nosivosti 12 tona. „To je sada moje vreme, moj hobi“, objašnjava ova majka četvoro dece i pali motor kamiona.

Posao i porodica – zajedno uz perfektnu organizaciju

Kati Radke je već dugo na nogama. Najpre je probudila svoju decu, staru četiri, sedam, devet i 16 godina, pripremila im doručak i sendviče „za kasnije", pa ih odvezla u obdaništa i školu. Mnogi drugi bi se žalili zbog tolikih obaveza. Radkeova ne zna za žalopojke. „Žena ne sme da dozvoli da je ubede da ne može da spoji obaveze i porodicu. Treba da istera svoje i da se ne obazire ne ono što drugi pričaju", kaže, ne bez ponosa.

Danas ona prevozi metalne rešetke, gumene bombone za jednu samoposlugu i 1200 kilograma specijalnog lepila. Radke živi svoj san. „Neka deca su se ranije igrala Lego-kockicama, a ja sam se igrala kamiončićima“, seća se ona. Sedenje za volanom joj je uvek davalo osećaj slobode, sve i ako je morala da vozi samo u obližnja mesta.

Mir, talenat za organizaciju i ljubaznost – to su osobine bez kojih se ne može ako čovek hoće da se bavi tim poslom. A najvažnije: „taj posao se mora voleti. Inače je čovek na pogrešnom mestu. Problem sa branšom je u tome što sve manje ljudi voli taj posao i nedostatak radne snage stvara velike probleme.

Očajnički tražeći vozača

To najbolje znaju ljudi kao što je Hajdi Radler. Kada je 1999. počela da radi u špediciji Hincen, to je bila mala porodična firma sa malom kancelarijom i osmoricom vozača. Dvadeset godina kasnije, ima 90 vozača koji krstare po širokoj oblasti oko Kelna. No, vozače je sve teže naći: „Konkurencija je oštra, i teško je naži pouzdane ljude, a teško je i sačuvati dobre vozače", žali se asistentkinja direktora.

Trećina vozača kamiona u Nemačkoj je starija od 55 godina. Prema jednoj studiji Svetske banke, za deset godina bi u ovoj zemlji moglo da nedostaje oko 150.000 vozača i to je rupa koju ne mogu da popune ni vozači iz Istočne Evrope. Branša ima akutan problem sa podmlatkom.

Ranije je nemačka vojska obučavala vozače kamiona, i oni su posle toga mogli da direktno počnu rad u nekoj špediciji. Toga više nema. „Morate da se školujete tri godine ili da privatno platite vozačku dozvolu. To košta između 4000 i 5000 evra, ko bi imao taj novac?“, pita Radlerova. A i budućnost vožnje kao takve je neizvesna – mnogo se govori o tzv. autonomnim vozilima. Već za nekoliko godina bi na nemačkim putevima moglo da bude mnogo kamiona bez vozača.

Vozači kamiona su na lošem glasu

Danas još uvek važi: bez vozačica kao što je Kati Radke, Nemačka ne bi funkcionisala. Oni su mali, ali važan zupčanik u gigantskoj logističkoj mašini u kojoj se trgovina preko interneta stalno povećava, jer svako želi da dobije paket što pre – ako može, čim se porudžbina potvrdi klikom miša!

I pored toga, vozači nemaju dobar imidž. „Poziv vozača teretnog vozila nije priznat", kaže i Hajdi Radler, „to znači da ih na auto-putevima svi smatraju smetnjom i nečim što samo proizvodi zastoje i zagađuje životnu sredinu“. Zato je njena špedicija odlučila da obuči jednu ženu za taj posao i zaposli je – iako ona ima četvoro dece.

Više žena za volan!

„Prijavila sam se kod 20 špedicija. Dvanaest njih mi nije ni odgovorilo, kod osmorih sam imala razgovor. Špedicija Hincen je bila jedina koja je odlučila da me zaposli“, priseća se Kati Radke. Radno vreme od 35 sati nedeljno je skrojeno po njenoj meri, i to je za nju velika stvar: samo 1,7 odsto vozača kamiona čine žene.

Mnoge žene još uvek ne žele da se bave takvim poslom jer strahuju da bi zbog njega morale da zapuste porodicu. „Osim toga, žene tu moraju da se dokazuju u oblasti koja je rezervisana za muškarce, i to često nije prijatno. Tu jedna žena mora imati veliko samopouzdanje."

Žene su sada bolje prihvaćene

Nema brige za Kati Radke: „Kao vozačica kamiona, povremeno moram da se suočavam sa glupim primedbama", kaže uz osmeh. Jedan klijent joj je nedavno rekao da ženama nije mesto za volanom kamiona, a jedan kolega se žalio zbog njenog radnog vremena. „Njemu sam rekla: zato tvoje stanje na tekućem računu izgleda drukčije – i odmah je zamukao".

Ona je već pola godine na dužnosti i „sada sam prihvaćena i poštuju me", kaže. Može li Nemačka da smanji probleme sa nedostakom vozača kamiona tako što će zapošljavati sve više žena? „Da", kaže Kati Radke, „ali bi zato i preduzeća morala da povedu računa o potrebama porodica i da na primer šalju majke na smenu tek posle 9 sati".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android