DW: Parada ponosa Srbije, koju organizuju udruženja Egal, Glic i Laud & Kvir, a čiji je slogan „Matičarka, normalno“ biće održana 23. juna u okviru Meseca ponosa u Pionirskom parku od 11 sati, dok će drugu organizovati šest organizacija 16. septembra pod sloganom „Reci da“. Otkud dve parade? Nekada je bilo skoro nemoguće održati jednu. Postoji li razdor u zajednici aktivista?

Predrag Azdejković: Razdor u aktivističkoj zajednici postoji otkad postoji i aktivistička zajednica. Ovde je pitanje pristupa LGBT+ pravima i pre svega načinu organizovanja Parade ponosa. Ne želimo hiljade policajaca, ne želimo tri prstena zaštite, ne želimo posebne ulaze i blokadu grada, ne želimo strane diplomate, političare i ostale fikuse koji se prošetaju, slikaju za medije i ništa ne urade za LGBT+ zajednicu, ne želimo da to bude vesela žurka na ulicama, jer nemamo šta da proslavljamo! Pošto ne želimo sve ovo, a želimo da Parada ponosa bude u junu, Mesecu ponosa, kao i svuda u svetu, a nismo uspeli posle nekoliko godina ubeđivanja i apelovanja da ubedimo septembarsku Paradu ponosa, odlučili smo da sami organizujemo Paradu ponosa kakvu želimo… Tako se rodila Parada ponosa Srbije.

Jedan od zahteva junske parade jeste pravnu vidljivost trans osoba. Radi se o populaciji od oko 20.000 ljudi. Kakav bi to zakon trebalo da obezbedi njihovu ravnopravnost?

Pre neki dan smo dobili novi Zakon o matičnim knjigama u kome je moguće upisati promenu pola, ali hirurška intervencija je finale! Kada počne proces tranzicije, trans* osobe žive nekoliko godina i izgledaju drugačije nego što im stoji u ličnim dokumentima. Njima novi zakon ne dozvoljava da promene ime, niti oznaku pola u ličnim dokumentima, što znači da svaki put kada pokažu svoja dokumenta dolazi do problema i komplikacija. Takođe, većina trans* osoba ne želi da izvrši hiruršku intervenciju. Novi Zakon o matičnim knjigama je suprotan odluci Evropskog suda za ljudska prava iz aprila 2017. koja uslovljavanje pravnog priznanja roda - sterilizacijom, smatra kršenjem ljudskih prava

Istaknut je i zahtev o donošenju zakona o istopolnim zajednicama. To nije bilo lako doneti ni u nekim zapadnim zemljama. Da li ste optimista?

Pravna regulacija istopolnih zajednica je nešto što je Vlada Republike Srbije obećala LGBT+ zajednici kroz Akcioni plan i Strategiju za borbu protiv diskriminacije koja je istekla početkom ove godine, a obećanje nije ispunjeno. Tako da je pravna regulacija istopolnih zajednica nešto što će se sigurno desiti, ali niko ne zna tačno kada. Nadamo se da će to biti tokom 2019. godine.

Da li je država preuzela punu odgovornost za zaštitu ljudskih prava LGBT+ osoba? Naposletku, u premijerskoj fotelji sedi osoba koja pripada toj grupi.

Nama praksa pokazuje da nije. Mi imamo mehanizme, kao što su zakoni, nezavisna tela kao što su poverenica za zaštitu ravnopravnosti i zaštitnik građana, ali možemo reći da su to sve šarene laže, jer nezavisna tela nemaju nikakvu moć, a primena zakona se svodi na minimalne kazne za počinioce. Smatram da je važno što imamo lezbejku u premijerskoj fotelji, naročito kad je u pitanju vidljivost i taj simbolički momenat koji doprinosi smanjenju homofobiji, ali u praktičnom smislu se tu ništa nije promenilo. Od 2010. godine kada smo dobili Zakon protiv diskriminacije u kome je zabranjena diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, a iz kog je izbačena zabrana diskriminacije na osnovu rodnog identiteta nakon reakcije SPC, LGBT+ zajednica nije dobila nijedan zakon.

Jednom ste iskusili nasilje na svojoj koži, kada je grupa skinheda upala u prostorije Socijaldemokratske unije u Beogradu i pretukla prisutne članove. Vi ste zadobili teške telesne povrede. To je bilo početkom ovog veka. Da li još uvek postoji nasilje prema aktivistima i prema ovoj populaciji i da li se ono sankcioniše?

Boban Stojanović i Adam Puškar su napustili zemlju prošle godine zbog ugrožene bezbednosti. Dragoslava Barzut sa prijateljicama je napadnuta pre dve godine i pretučena. Tako da je nasilje i dalje prisutno, s tim da moramo da istaknemo da su aktivisti u odnosu na ostatak LGBT+ populacije zaštićeniji. Ono što je problem jeste da se počinioci mahom nikada ne pronađu, a i kada se pronađu oni bivaju nagrađeni minimalnom, mahom uslovom kaznom.

Očekujete li nasilje u junu ili septembru?

Ne. Vreme nasilja na Paradama ponosa je davno iza nas.

Jedan od zahteva je podsticanje objektivnog i nesenzacionalističkog izveštavanja o problemima LGBT+ osoba. U sveopštoj bulevarizaciji medijskog krajolika to bi se posebno odnosilo na javni servis i njegovu odgovornost da uvrsti te sadržaje u svoju programsku šemu?

Meni je problem RTS. RTS već nekoliko godina unazad aktivno ignoriše LGBT+ zajednicu. Nije bilo nijedne specijalne emisije na tu temu. Ja sam kontaktirao RTS kada su tema bile „gej slikovnice“ i homofobija ministra Popovića, ali RTS ni to nije hteo da obradi, iako umalo Vlada Srbije nije pala zbog toga! Tako da, lično, nemam problem sa senzacionalizmom i tabloidnim izveštavanjem, jer ako to nestane, ostaće nam ništa!

U udžbenicima i dalje postoje diskriminatorski sadržaji?

Veoma sam zahvalan Labrisu što se bavi ovom temom i uprkos negativnim kampanjama pojedinih medija ganja ovu temu. Nadam se da će izdržati do kraja i uspeti da izbace diskriminatorski sadržaj iz udžbenika.

Jedan od fokusa parade je i problem odnosa prema obolelima od AIDS-a ali i nedovoljna preventiva. Šta treba činiti?

Bilo šta, jer država trenutno ne radi ništa. Naravno, osim što piše Strategiju… Ali te strategije ostanu mrtvo slovo na papiru, a mi imamo problem da je sve više HIV+ među mladima i to bez obzira na seksualnu orijentaciju. Konzervativnom politikom koja odbija uvođenje seksualnog obrazovanja se samo stvaraju novi problemi i komplikuju životi mladih ljudi.

Vi ste bili prvi autovani gej političar u zemlji. Da li se od te 2009. ljudi u javnosti lakše izjašnjavaju o svojoj polnoj orijentaciji?

Praksa nam pokazuje da i dalje nemamo javno deklarisane političare, pevače, glumce… Ali ono što je odlično jeste da su mlađe generacije mnogo slobodnije, da se autuju svojim prijateljima, roditeljima, porodici… U moje vreme toga nije bilo, ali je sada drugačije. Problem je što ne postoje usluge nevladinih organizacija za podršku autovanju.

Do svoje šeste godine živeli ste u Nemačkoj, da biste se 1984. godine sa roditeljima preselili u Srbiju. Kakve su bile vaše devedesete u ovoj zemlji?

Ostao sam bez oca 1992. godine, tako da su početak devedesetih bile jako teške, naročito u smislu finansija. Živelo se teško i u siromaštvu, ali to je bio problem skoro celog društva, osim nekolicine privilegovanih koji su mogli da priušte da svoju decu izmeste u SAD, Veliku Britaniju i ostale evropske zemlje, da se školuju i napreduju i da nam se vrate i sada sole pamet. Ja taj period računam kao da mi je deset godina ukradeno.

Posmatrano sa stanovišta vašeg angažmana – da li se zemlja u novom milenijumu promenila,  u kojem smeru? Da li se društvo u celini odmaklo od homofobne matrice?

Svakako jeste, ali Srbija je jedna spora zemlja i promena dolazi jako, jako sporo, što me posebno frustrira. Problem je što mi imamo konzervativnu državnu politiku koja nije progresivna i koja ne ide ispred svog vremena, već čeka da društvo dođe do određene tačke, pa da prođe još nekoliko godina i decenija, pa da tek onda reaguje i uskladi se sa društvom. Na primer, većina smatra da prostituciju treba legalizovati, većina smatra da marihuanu treba dekriminalizovati… a država i dalje čeka!

Kakav odnos imate prema rodnoj Nemačkoj?

Pre nekoliko nedelja sam obišao kraj u kome sam rođen i živeo. Nakon više od 30 godina. Bilo je to jako emotivno iskustvo za mene, jer za taj period života me vezuju jako lepe uspomene i često razmišljam kakav bih život imao da se moji roditelji nikada nisu vratili u Srbiju. Često sam u Nemačkoj, što zbog posla, što zbog prijatelja. Zna se da sam svakog februara u Berlinu na Berlinalu kada gledam i biram filmove za Merlinka festival.

Šta nisam pitao, a trebalo bi?

Primećujem jedan problem kada je u pitanju pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Prava LGBT+ zajednice se ne spominju u tom kontekstu, kao da smo time što imamo Paradu ponosa ispunili sve što se tiče LGBT+ populacije. Objašnjenje za to vidim i u neznanju nas aktivista u vezi sa pristupnim procesima i kako ih apsolutno ne koristimo za osvajanje većih prava i sloboda za LGBT+ zajednicu. Smatram da je to jedna velika šansa koju propuštamo!

Prdrag Azdejković je do svoje šeste godine živeo u Nemačkoj. 1984. godine se sa roditeljima preselio u Srbiju. Bio je kolumnista dnevnih listova, bloger, političar Socijaldemokratske unije. Autor je nekoliko publikacija. Direktor je Međunarodnog festivala kvir filma MERLINKA.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android