Oluk jednolično dobuje, kao da Višnu na svojim bubnjevima uz ples objavljuje da se svet obnavlja. Toliko znam o ovom božanstvu, da se ne radujem njegovim plesu, na čijem kraju će nas spaliti vatra, uništiteljka svetova.

Vreme na indijskom istoku, s one strane monoteizma, zapravo kruži. Večno vraćanje istog. I neću imati samo onoliko januara koliko godina budem dočekao. Višnu će ove dane stvarati iznova i iznova, dokle god sedi na zmiji zvanoj Adišeša – na vremenu.

Naše zemaljsko vreme je iluzija, a poneko, poput Bude, ume da izađe iz njegovog vrtloga u apsolutno vreme.

Ja to ove subote ne umem.

Ali umem da zapisujem polako, kao da imam sve vreme sveta. Ovakvi tekstovi ne trpe ubrzavanje - najtežu bolest epohe. Pišem u ritmu Šivinih bubnjeva, u sporom ritmu kiše.

Gledao sam prošle godine, možda, kroz isti ovaj prozor. Rešetke. Sivilo. Boja prolaznosti stvari, rekao bi Dis.  Fasada zgrade je moja vršnjakinja. Na ćošku je grafit koji obara odavno oborenu vladu. Dve umrlice na ulazu prekoputa.

Godo neće doći

Prolazeći kroz razne evropske gradove, pre ili kasnije bih nabasao na grupu koja sebe naziva Jehovini svedoci. Njihovo grozničavo očekivanje apokaliptičnog okončanja sveta u sebi ima nečeg jezivog ali i dirljivog. Oni su poput dece kojoj stalno obećavaju da će otac, koji je zapravo već sahranjen, svakog časa banuti u kuću.

Vreme pretvoreno u čekanje kraja vremena.

Grčki bog Hronos ostavio je svoj trag u reči hronologija. U našim malim životima ona je bitna samo nama. Ali postoji i hronologija svemirskih događaja, unazad, sve do velikog praska.

Jedni postavljaju Tvorca na početak svemira, drugi smatraju da je veliki prasak zapravo kolaps prethodnog i stvaranje novog svemira.

Izgleda da se opet vrtimo u krug pitajući se da li na početku našeg vremena Višnu sedi na zmiji ili se kockicama igra svemogući Bog. Treća mogućnost – svemir umire u sažimanju do tačke, da bi velika eksplozija rodila novi svemir – najmanje je utešna. To beskonačno kretanje, poput plime i oseke u okeanu vremena, značilo bi da ću ove reči zapisati još bezbroj puta. Ili - da su zapisane već bezbroj puta. I da se ovaj, poslednji dan januara 2026. ponavlja u bezbroj svemira.

Naša prepoznavanja srodnih duša, naš povremeni dežavi, naš osećaj da smo to što prvi put govorimo već izgovorili, pa makar u snu, bili bi oskudni dokazi o tumaranju kroz prethodne živote.

Vreme i pamćenje

Šezdeset tri puta sam to doživeo. I ništa nisam zapamtio. To je zabrinjavajuće. Ili možda dobro? Anatol Frans je jednom rekao da ništa nije toliko odgovorno za stara dobra vremena kao loše pamćenje.

Ako mislite da sam izlapeo, zapitajte se šta ste vi radili ovog dana prošlog januara. A pretprošle godine? A one pre nje? Šta zapravo pamtimo? Šezdeset i tri puta su se kalendarski vraćali isti datumi u mom životu, a ja pojma nemam gde sam bio i šta sam radio. Znam sve o književnim trikovima. Mogao bih ovako početi priču:  „Kada se Drago probudio, pogledao je mrzovoljno na sat sa datumom: sedam časova i dvadeset pet minuta, 31. 01. 2026. Napolju je siva januarska seta obećavala dug dan pod kuhinjskim svetlom, listanje nepročitanih knjiga, umotavanje u ćebe“. 

Ovo sa knjigama je stvarno dobra stvar. Knjige su brodovi koji plove dalekim morima vremena, rekao je Fransis Bejkon.

Van fikcije, mogu samo da nagađam šta je kraj januara značio 37 puta u prošlom i 25 puta u ovom veku. Ali neću. Pozabaviću se najpre našim odnosom prema vremenu koje nam je dato. Taj odnos je uglavnom – rasipnički.

 Izvorno perzijska poslovica kaže da je životni zadatak svakog čoveka da napiše jednu knjigu, posadi jedno drvo i ostavi jednog potomka. Ova poslovica ima nekoliko varijanti, ponegde se umesto knjige spominje kuća. Pošto je po Hajdegeru jezik „kuća bitka“ onda poslovica i u jednom i u drugom slučaju govori o istom.

Sa knjigama sam preterao, ima ih desetak. Jedan potomak mi daje tek prolaznu ocenu. Posadio sam dosta mladica u jednoj akciji gorana u vreme zajedničkog socijalističkog mesečarenja koje naknadna pamet često naziva košmarom. Posadio sam pre nekoliko godina poneko drvo i u varoši na jugu Srbije, ali to su izgazili i utabali kučkari jer misle da je naš svet lepši ako je zapišan i govnav. Posadio sam i jedno drvo na Banovom brdu, ali nije moglo da se primi uklešteno betonom. Ne mari, pokušaću na proleće opet.

Rabindranat Tagor je rekao: „Ko sadi drveće, mada zna, da nikada neće sedeti u njegovom hladu, makar je počeo da shvata smisao života“.

Sa stanovišta ovih mudrosti, ne bi se moglo reći da sam promašio život.

Uprkos tome, pitam se da li je moguće da šezdeset i treći put doživljavam isti kalendarski dan, a da ne umem da izdvojim baš ni jedan jedini trenutak iz tog niza? Bolje rečeno, numeričkoj vrednosti na kalendaru ne umem da pripišem ni jednu od slika iz prošlosti koje žive u meni. Pošto nisam vodio dnevnik, čini mi se da je taj prozor zauvek zatvoren.

Boja prolaznosti

Na parkingu, među stranim vozilima prepoznajem Jugo. Kao da vidim brata. Vremeplov. Možda sam se jednog januara krajem osamdesetih vozio sa drugom iz detinjstva S. On je jedini od nas već imao Zastavino vozilo. Znao bi da dođe iz Zenice, gde je radio kao inženjer, pa bismo njegovim kolima obilazili periferijske kafane. One sa limenim pikslama i rupama od cigaretnog žara na kariranim stolnjacima.

Ovde sam svestan da već upadam u autofikciju. Nemam dokaza da sam na današnji dan krajem osamdesetih radio to što mislim da sam radio. Ali mogao bih da napravim konstrukciju. S. je u kasabu u kojoj smo odrasli dolazio vikendom. I ja sam boravio tu, neradnim danima nisam odlazio do Tuzle. Mora da je bila subota kada smo krenuli na kafansku turneju po snegu.

Proveravam. Godine 1990. poslednja subota u mesecu je pala na 27. januar. S. vozi loše očišćenim putem prema Zvorniku. Zastaje pored dve seljančice koje jedva prte sneg. Pita ih hoće li sa nama. „Mrš, jebo te ćaća“. S. se smeje kao da je čuo dobar vic i daje gas. U skladu sa Aristotelom, opisujem ono što je moglo biti, a ne znam da li je bilo.

Dobro, rešili smo jedan od šezdeset i tri datuma, koji se ponavljaju. Nama se niz čini beskonačnim, a sutra može da se prekine. Gde su ostali dani?

Jedan studeni januar u Berlinu. Pogled prema zavejanoj Marksovoj aleji. Život je još uvek spektar mogućnosti. Moj potomak je još uvek dečak.

Nešto studeniji januar u Vangenu. Kroz krovni prozor, u stanu iznad benzinske pumpe, posmatram krupne pahulje kako silaze u rojevima. Na ivici alpskog gorja, u varoši gde niko moj nije sahranjen, osećam se kao potpuni stranac. I sneg je boja tog osećanja.

Zima iz bosanskog detinjstva. Na grudima mi drhti knjiga. Upravo je umro Vinetu. Za njim sam pustio suzu. Mogao je to biti i januar.

Kraj januara u snegom zavejanom Sremu. Majka i otac rade u Golubincima. Meni je to prvi januar u životu. Svega mi je deset meseci. Ljuta zima. Sanke vuku konji. Na prozorskom oknu mraz rukom kapricioznog umetnika iscrtava srebrne šikare. Pucketaju cepanice u smederevcu.  Kada otac uđe u toplu prostoriju donese spolja dah zime. Sestra mu se vaša o vrat. U majčinom krilu je toplo. Na šporetu se puši supa. Činim prve nesigurne korake po drvenom podu. Volim da verujem u to da sam prohodao te zime u Sremu.

Ali to ne mogu znati.

Pokretna slika večnosti

Sve ovo navodim jer verujem da drugi imaju sličan doživljaj vremena.

Filozofi su vreme tumačili na najrazličitije načine. Poznata je Heraklitova misao, zapravo upozorenje, da ne možeš dva puta ući u istu reku. Vreme je moćna struja koja te nosi i kada ništa ne činiš. Platon je takođe definisao vreme preko pokreta. Prvi put sam čuo njegovu formulaciju na fakultetskim predavanjima sorbonskog đaka Bore Gojkovića u Sarajevu. Vreme je pokretna slika večnosti.

Od tog trenutka navijam za ovu misao, mada smatram da je Platonova večnost samo ideja. Aristotel je svojim izrazito racionalnim pristupom upozoravao da vreme postoji samo ako postoji neko ko ga meri. Od aristotelovske misli ostalo mi je urezano jedino to da je sadašnji trenutak neka vrsta uskog grla kroz koje se budućnost pretače u prošlost. Sadašnji trenutak nije vreme, već njegova granica. Šta se desi kada se pesnik zaustavi na toj granici? Njegoš odgovara: Trenut mi je svaki sahat.

Inače, trudimo se da ignorišemo vreme. Ono nas žacne tek kada zastanemo pred banderom i prepoznamo lice nekoga, ko je oduvek bio tu. A slika sa datumom smrti nam govori da ga više nema.

Vremenom i prolaznošću bili su opsednuti ljudi u svim epohama.

Ako bi bio moguć neki oblik suspendovanja vremena, verovatno bi bio nalik zamrzavanju svakog pokreta. Kao kada svi ekrani sveta zabaguju u istoj sekundi. Takva beskonačnost jednog trenutka bila bi potpuno suprotna prolaznosti. Ali bi u isto vreme bila najsličnija opštoj smrti.

Avgustin premešta vreme u našu dušu, gde ono postoji kao sećanje, pogled, očekivanje.

Mogao bih dalje nabrajati sve do Hajdegera i Ajnštajna. Ali to mi danas neće pomoći. Kalendar kaže da sam imao mnogo ovakvih dana u životu. Ali bez sećanja na te trenutke, oni su mi procureli kroz prste kao topli pesak na morskoj obali. Možda pesnici više znaju o tome šta tražim, a ne nalazim, ovog sivog januarskog dana. 

Vreme stoji mili moji

Vreme je budno i dok spavamo. Radi svoj posao. Mileta Jakšić je to znao još pre jednog veka. „Sve spava, ali ima nešto budno: To neumorno žuri, teče vreme". Pesnici misle da su njihove pesme otporne na tu naplavinu mrtvih trenutaka, da će one, negde u budućnosti, na drugu obalu, u drugu epohu, iskrcati stihove. Nekima od njih pritom nije stalo čak ni do gramatike. Tako Veljko Petrović piše:  „Jer imaju pesme koje večno živu". Da bi se u stihu koji sledi rimovalo sa „tkivu".

Milutin Bojić je označio suton kao neprijateljsko doba dana: „Strah me od samoće kad vreme korača". Biće da je to ovo doba dana. Napolju kroz sumrak opet počinje da pada kiša. Tanasije Mladenović bi rekao: „Rominja vreme a sećanje mre. Zaborav se plodi i pokriva sve".

Setim se šta je zapisao Borislav Radović u pesmi Mleko i med: „Da nam je sesti, tebi i meni, s večeri za sto, u onoj kući, osluškivali bismo vreme kako grebe i cijukajući podrumom tumara".

Zamišljam zid o koji se ugruvalo vreme. Od čega je taj zid?

Iz podruma mog sećanja pojavi se lik Bore Radovića. Ispija lozu u Srpskoj kafani. Pridružujem mu se za stolom. Uzima pregršt mojih pesama. Jednu će objaviti u Književnim novinama tih mučnih devedesetih. Dugo će to biti jedina pesma koju sam objavio u Beogradu.

Vreme je odnelo i Boru.

To vreme za koje pesnici kažu da budno teče čak i dok sve spava. Vreme rominja. Korača. Grebe. Cijuče. Tumara. Brana Petrović dodaje: Vreme je svemoćno, ono zvezde melje.

Platonovo vreme – bioskopsko platno iza kojeg u jednoj žiži miruje večnost.

Jednom mi je jedan nemački političar u trenutku neočekivane iskrenosti, dok smo čekali da se stvore tehnički uslovi za razgovor, rekao: Posle šezdesete, vreme se dodatno ubrzava. Tada sam imao četrdeset, a on šezdeset i tri.

Radi se, kako je već formulisao Ivan V. Lalić o „ubrzanju prolaznosti naše".

Desa Maksimović me podseća: „Nemam više vremena za duge rečenice". Branko Miljković to kaže još jezgrovitije: „Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme". Njihov mlađi kolega, Alen Bešić dodaje: „Proći će nebo i zemlja, ali prolaze i riječi". 

Izabraću stoga kraće rečenice, možda dobijem na vremenu. Čuđenje nad vremenom, nad sopstvenom prolaznošću, staro je koliko i čovekova potreba da to izrazi. Crnjanski kaže:

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?

Da, mi smo satkani od te kratke, žive svetlosti nad bezdanom.

Od žiške nad sivim danom.

Duško Trifunović nas iz onostranosti sve zajedno opominje da pre ili kasnije dođe dan, kao ovaj januarski, kada više ne možemo da zanemarimo ono što nam je pred očima, mada zatrpano svim i svačim: „Onda jednom opazimo: Vreme stoji mili moji, a mi prolazimo...".