Vrsar se u mom životu najpre pojavio iz zvučnika, u obliku rime iz stihoklepnice Đoke Balaševića: Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta / sam čekao autobus i svirao gitaru / Tad sela je kraj mene, i pitala dal' smeta / i znam li dobar hotel u Rovinju il' Vrsaru.

Vrsarski raj

Tada sam se zapitao hoću li se i ja ikada upoznati sa tim Vrsarom koji se rimuje sa gitarom i u kojem Katrin iz Dižona muva novosadskog Đoku. Kada sam se leta 1984, obreo u toj istarskoj varoši na moru nije delovala nimalo pevljivo. Više pospano. Smeštena je između slavnijih destinacija, Rovinja i Poreča. Ovamo su dolazili ljudi koji nisu hteli ili mogli da sebi priušte fensi obalu u komšiluku, ili oni koji su cenili mir. Na recepciji hotela Belvedere, koji je izgledao veoma moćno za nekoga ko nikada do tada nije spavao u hotelu na moru, počeli su da se izvinjavaju mojoj devojci i meni. Hotel je pun, ništa od dvokrevetne sobe. Ali ako bismo pristali...

Ukratko, dali su nam mnogo skuplji bungalov na padini iznad mora. Iz perspektive mladunčeta koje se od detinjstva muvalo po sindikalnim kampovima u Boki ili pod šatorima u Makarskoj leto te godine u Vrsaru izgledalo je kao luksuz do tada viđan jedino u provincijskom bioskopu. U Vrsaru sam shvatio da raj postoji, da je blizu i da ga obični smrtnici poput mene mogu okusiti. I to sve zbog toga što je moja devojka studirala turizam, pa je znala kako da pronađe najbolje po najmanjoj ceni.

Gola Koversada

Da idila ne bi bila previše zašećerena pobrinuo se nazeb koji je usred leta navukla moja devojka. Bila je nedjelja i na recepciji hotela su nam rekli da je jedina otvorena apoteka nekoliko kilometara niz obalu - kada naiđemo na ulaz u Koversadu da pitamo tamo.To ime mi ništa nije značilo.

Šetnja uz obalu ispod borovih grana bila je prijatna. Na kapiji koja je imala neku vrstu portirnice pitali smo za apoteku, čovek nas je uputio, samo pravo. Primetio sam da nešto nije u redu. Sredovečni par koji je prošao pored nas bio je potpuno nag. Zgledao sam se sa devojkom. Ona je znala odgovor – to je nudistička zona, najpoznatija u Jugoslaviji.

Neću da opisujem sopstvenu zbunjenost – ne znaš kuda da gledaš. Ljudi koji su čekali u apoteci bili su goli. A apotekari u belim mantilima, potpuno građanski odeveni. Bilo je u tome nečega beskrajno smešnog. Ne sećam se, ali pretpostavljam da se većina ljudi tada nije brijala u intimnom predelu. Verovatno je nudistička plaža ujedno bila i beskrajna izložba potpazušnih i međunožnih šubara. Sve je to praćeno vavilonskom pometnjom – jezici su se mešali iznad gole kože čineći radostan zvučni kolaž.

Čudno, ali osetio sam i nelagodu zbog toga što smo mi jedini odeveni. Go čovek na ulici jeste senzacija, ali i čovek u odeći usred nudističkog kampa. Osećao sam se "kao krme u Teheranu” što bi rekli u Bosni. Dobro je da smo brzo pokupili lek i otišli. Naravno, razgovarali smo o tome da li bismo i mi mogli biti tako slobodni. U nama se kolebalo srce koje je navijalo za muziku iz decenije "dece cveća”  i nesvesni, ali jak poriv patrijarhalnog Balkana. Mislim da je ovo drugo ipak odnelo prevagu.

Vrsar 2018

Povratak u Vrsar posle toliko vremana na jedno septembarsko letovanje bio je skopčan sa rizikom. U devetom mesecu u Istri zna danima da pljušti. Ali imali smo sreće – ona nazebla devojka koja lek traži u nudističkom kampu i ja opet smo pošli u Vrsar zajedno – samo sada već duboko u novom milenijumu. Zlatni, sunčani dani su, kako je rekla naša ljubazna domaćica, krajem leta u Istri pravi poklon.

Ta nedelja je donela nekoliko iznenađenja. Pre tri i po decenije smo registrovali da postoji Vrsar na bregu, ali tamo nismo išli. Imali smo polupansion, pa se naš život odvijao između plaže, hotelskog restorana i bungalova. Prošetali bismo obalom ne ulazeću u restorančiće i to bi bilo to.

Već prvog dana pokušali smo da nađemo hotel i bungalov iz davnih, srećnih dana. Hotel je zatvoren radi renoviranja. Došlo mi je da pomilujem njegove plave škure. Ni bungalovi nisu bili tu gde smo ih ostavili. Verovatno su renovirani, izgubljeni u nizu tipskih kućica za turiste. Prošetali smo i do Koversade. Sve je izgledalo malo pohabano, ali čisto i uredno.

Odlučili smo da je dosta uspomena i okrenuli smo se čarima današnjeg Vrsara.

Vidikovac pod krošnjom

Ovaj put smo bili smešteni nadomak starog grada na bregu. To je donelo sasvim drugačiji pogled na Vrsar. Već drugog jutra nismo sišli odmah prema obali već smo skrenuli u Ulicu Rade Končara koja vijuga kroz gornju varoš. Desno se izvio zvonik Svetog Martina. Brdo je ustvari prvobitno mesto gde je nastalo naselje. Tek posle se Vrsar turistički protegao uz obalu. Uličice unaokolo su mirne, osim ako grupa Bavaraca ili Holanđana ne odluči da protutnji njima galameći onako kako to nikada ne čine kod kuće.

Tog septembarskog jutra smo nabasali na mesto koje zaslužuje podrobniji opis: Ogromna krošnja listopadnog drveta, ispod njega kameni sto i klupe, a oko toga barske stolice. Priđemo ogradi koja odvaja tu prirodnu terasu od strmine i krovova koji se stepenasto spuštaju ka moru. I onda niz otoka – zelenih bubotaka na plavoj plohi vode. Kažu da ih ima 18 i imaju imena kao što je Salamun i Orlandin. Nije mi palo na pamet da ih brojim. Samo sam ih zaljubljeno gledao.

Treba li reći da smo naredna dva sata proveli tu, u hladu, uz kafu i pecivo. I da nam se nigde nije išlo jer je jasno da smo pronašli lepotu koju smo tražili.

Ladonja i ljudi koji jedu lotos

Drvo koje nam poklanja dubok 'lad zove se Ladonja. Književni hrvatski za to drvo ima naziv "crni koprivić”, a srpski "košćela”. Ovaj primerak koji je nama dat je zaista raskošan. Čitam na tabli za turiste šta su ladonje u Istri – to su mesta gde se većalo, sudilo zločincima, gde su se okupljali ljudi na razgovor, da sklope posao ili ugovore brak. Ladonja je istarsko ime za agoru, tu ponekad nije bilo mesta za sve koji su hteli u njegov hlad.

Odisej je negde na obali severne Afrike sreo lotofage – ljude koji jedu i drugima nude plodove lotosa. Dvojici Odisejevih saputnika toliko su se svideli ti plodovi i miroljubivi "ljudi koji jedu lotos” da nisu hteli dalje. Odisej ih je morao na silu odvući na brod.

Taj starogrčki "lotos” mnogi povezuju sa plodom košćela, jer ladonja zaista daje slatke i jestive plodove i veoma je rasprostranjeno mediteransko drvo.

I mene je moja draga skoro na silu morala odvući na plažu. Da to nije učinila ja bih sve do danas sedeo pod vrsarskim Ladonjom.

Na izvoru

To je odlično mesto da se razmisli o svima koji su ovde nekada živeli. Histri, venetsko-ilirsko pleme, kojem Istra duguje ime, bili su prvi koji su ovde stvarali gradove. Sve dok nisu došli Rimljani (uvek dođu neki rimljani) i osvojili Istru. Poslednji histarski kralj Epulon se fanatično branio. Njegovi ratnici su ubijali sopstvene žene i decu da pokažu neprijatelju na šta su spremni. Kada više nije bilo izlaza – Epulon se ubio. Posle se istorija odvijala kao poznati film o raznim gospodarima – Franci, Vizantija, Venecija, Austrougarska, Italija, Jugoslavija...

U rimskim hronikama mesto se zove Ursaria, Ursarium, Vrsarium, Orsaria, od čega se daju izvesti i italijanski i hrvatski naziv mesta – Orsera i Vrsar. Pretpostavlja se da je pramediteranska reč za izvor – ur – ušla u koren naziva mesta jer su moreplovci ovom obalom sve do ulaza u Limski zaliv, gde se smestio Vrsar,  svraćali po vodu.

1945. gradić od hiljadu-dve duša skoro se ispraznio jer su Italijani pobegli, a naselili su se ljudi sa Brača i iz Dalmacije.

Prvi iz plemena Histri

Drugi boravak u Vrsaru samo je nadopunio davno sećanje na raj. Plaže su betonske ploče sa kojih se na ureženim ulazima spuštate u more. Zimzelenog drveća iznad klupa sa pogledom na pučinu i ostrvlje ima u izobilju. Po savetu gazdarice nismo išli u fensi lokale u luci već smo za menzu proglasili narodsku konobu Srdela u kojoj  istarsko vino i srdele sa roštilja imaju pristojnu cenu i odličan ukus.

Naravno, vraćali smo se pod Ladonju da nas zagrli njegov hlad dok gledamo, a ne možemo da se nagledamo mora prošaranog ostvima.

Izgleda da je reklamni slogan grada tačan - Orsera ispira (Vrsar inspiriše) - pa sam o trenucima pod Ladonjom u noći pre odlaska nešto zapisao:

očima prvog iz plemena Histri
umeš da pogledaš uvalu i otoke
broševe na plavoj plohi
ali mu ne možeš uhvatiti misao

možda je nije ni bilo
samo divljenje od kojeg
jezik postane trom
možda nešto poput molitve
božanstvu vode ili
psovka pošto nema dalje

gledaš tim očima ali misao
beži u soli se rastvaraju
prva značenja razotkriva se
smisao samovanja u blistav dan

ćutiš kao mnogi pre tebe
dok more govori