Zdravstveni sistem u Srbiji je dugogodišnja boljka na koju svi imaju primedbe, ali se malo koja vlast trudi da nešto popravi. I dok je u Americi takozvani Obamacare pitanje na kojem se lomi čitava administracija, u Srbiji je tema poput zdravstva na dnu interesovanja i građana i političara. Građani su spremni da u beskraj bistre svetsku politiku i geostrateške odnose Moskve, Berlina, Pekinga i Vašingtona, do tančina bi analizirali besmislene tabloidne naslove, sa velikim žarom komentarišu živote starleta, ali kada na red dođe zdravstvo – to im je nekako sporedna tema.

Tog problema su svesni i u nevladinoj organizaciji „Doktori protiv korupcije“. Oni su uoči izbora svim predsedničkim kandidatima uputili tri jednostavna pitanja: ocena zdravstvenog stanja nacije, održivost finansiranja zdravstvenog sistema, kao i dostupnost i kvalitet zdravstvene zaštite. Kako za DW kaže doktor Draško Karađinović, koordinator ove organizacije, na osnovu tih odgovora, i na osnovu toga ko će uopšte odgovoriti na ta pitanja, moći ćemo da procenimo koliko domaći političari uopšte ozbiljno posmatraju tu temu. Kompletan izveštaj će objaviti uoči izborne tišine, ali kandidati do sada u predizbornim nastupima ovome nisu poklanjali previše pažnje.

Pravila, pravila…

Pacijenti u Srbiji obično ustanove koliko su nezaštićeni tek kada se ozbiljnije razbole. Što zbog jake esnafske solidarnosti, što zbog nejakih institucija, građani upadaju u birokratski lavirint iz kojeg nema izlaza. Javnost je nedavno imala prilike da se upozna sa slučajem pacijenta obolelog od cerebralne paralize, koji nije mogao da dobije nova elektromotorna kolica – jer navodno na to nema pravo ako ima pokretnu jednu ruku. Kako je dobio prva kolica, i zašto sada ponovo ne može da dobije nova, niko nema odgovor.

„To je nasleđe starog sistema, koji se samo preneo u današnje vreme, u kojem činovnici odlučuju o tome na arbitraran način“, kritikuje Draško Karađinović. „Građani se ubacuju u proces žalbi i predstavki, koji može da bude i beskonačan, kako bi ostvarili svoja elementarna prava. Posao reforme tog sistema je sizifovski, i praćen je otporom samih činovnika jer je sistem i napravljen da ih stalno štiti od odgovornosti.“

Pravilnici ne zadaju probleme samo osobama sa invaliditetom, već i onima sa retkim bolestima, ističe za DW Milan Grahovac, predsednik „Pokreta malih ljudi Srbije“. A takva situacija je nastala pre svega jer ne postoji nikakav organizovani pritisak. „Uzmimo primer osoba sa dijagnozom ahondroplazije, koju ja imam – neko dobije tuđu negu, a neko ne dobije. A isti pravilnik se primenjuje u oba slučaja. Zato imamo tužnu situaciju da umesto pomoći zbog otežanog kretanja nailazimo samo na prepreke i opstrukcije, od zaposlenja do zdravstvenih pomagala i lekova.“

Milan Grahovac napominje da to nije pitanje razmaženosti osoba sa invaliditetom već da je jednostavno reč o pitanju ljudskosti koje ne treba da se tiče samo osobe sa invaliditetom. „Jer vi ne znate da li ćete se sutra probuditi kao invalid. Zato je potrebno da građani uzmu aktivnije učešće“, dodaje Grahovac.

Čekanje na pregled

Korupcija se navodi kao jedan od ključnih problema srpskog zdravstva, a odmah pored nje su dugačke liste čekanja za specijalističke preglede, operacije i uopšte loš kvalitet zdravstvenih usluga. Kada odete kod lekara stiče se utisak da je najvažnija stvar u lekarskom univerzumu računar u koji će se ubaciti neki podaci.

Međutim, jedna poseta obližnjem Domu zdravlja dovoljni je dokaz koliko je uopšte teško pokrenuti priču o problemima u zdravstvu. Sve dok vas pacijenti vide kao nekog ko je takođe došao na pregled, još su tu i tamo spremni da negoduju. Ali, ako se predstavite kao novinar, svi gledaju da sednu što dalje. Situacija je donekle i razumljiva. Zdravlje je veoma osetljiva stvar i zabrinuti pacijenti ne žele da zbog neopreznog jezika sebi dodatno otežaju lekarsku pomoć koja je ionako na klimavim nogama.

Tu situaciju bi na neki način trebalo da razreše Savetnici za zaštitu prava pacijenata. Oni sada rade pri lokalnim samoupravama, a ne kao ranije pri zdravstvenim ustanovama, kako bi se obezbedila njihova nepristrasnost. Mladen Belojević, rukovodilac Sektora za zaštitu prava pacijenata u okviru Sekretarijata za zdravstvo grada Beograda, za DW potvrđuje da se „pacijenti najčešće žale na kvalitet i nivo zdravstvenih usluga, a najkonkretnije na kvalitet komunikacije“. Problemi su, kaže, dugo čekanje u Domu zdravlja, manjkave informacije o terapiji i kontraindikacijama ili alternativnim metodama lečenja. „Jedan broj prigovora stiže i zbog zakazivanja pregleda, ali se ti prigovori smanjuju otkad je uveden IZIS, nacionalni kol centar pomoću kojeg pacijenti mogu da zakažu pregled kod izabranog lekara.“

Veliki problem pacijentima predstavljaju posete specijalistima na koje se ponekad čeka i mesecima. „To jedno vreme jeste bio problem“, kaže Belojević, „sada već nešto manje, ali ne možemo reći da je taj problem potpuno prevaziđen. Sada osim prepodnevnih postoje i popodnevne smene što je omogućilo veći broj pregleda.“

U nedostatku dokaza

Koliko je teško uvesti red u zdravstvo i, pre svega, razbiti bedem ćutanja svedoči i problem korupcije u zdravstvu. Zdravstvo je u samom vrhu korupcije u Srbiji i gotovo uvek – u nedostatku dokaza. Gotovo je nemoguće pronaći lekare ili pacijente koji bi o tome javno progovorili. Tu se opet vraćamo na početak priče: suočeni sa zdravstvenim problemima, ljudi su spremni i da podmite u nadi da će im to pomoći. I spremni su da o tome nadalje ćute. U prilog tome govore i izjave bivših savetnika za zaštitu prava pacijenata, koji navode da se na korupciju u zdravstvu nikada niko zvanično nije požalio.

„Nismo imali primedbe od strane pacijenata da je neko konkretno tražio neki novac“, kaže i Belojević. „Tu i tamo se pojavi neka žalba za koju bi se moglo reći da je reč o koruptivnoj radnji u slučajevima kada je pacijent upućivan na dopunska istraživanja u privatnu praksu. Ali, to je više iz razloga što u državnoj ustanovi ispitivanja nisu mogla da budu obavljena u roku koji je pacijent priželjkivao. Tu možda ima elemenata koruptivne radnje, ali na korupciju u ogoljenom smislu nismo imali prigovore.“

Čemu služi savetnik?

A koliko je korisna uopšte institucija Savetnika za zaštitu prava pacijenata? Nimalo, tvrdili su pre tri godine u nevladinoj organizaciji „Narodni parlament“ iz Leskovca na osnovu svog istraživanja. Ana Pecarski iz „Narodnog parlamenta“ kaže da problem nastaje već na prvom koraku jer ne postoji objedinjeni registar savetnika sa kontaktima. „Negde je to objavljeno na sajtu grada, negde nije, negde je to vest u lokalnim medijima, tako da imate problem da dođete do njih. Sa svega osam savetnika kontakt je uspostavljen posle prvog telefonskog poziva, 15 se javilo iz drugog, trećeg ili četvrtog pokušaja, dok se 31 nije odazvao ni posle višednevnih poziva“, sumira ona za DW. A kad dođete do nekog od njih širom Srbije, saveti koje nude su samo dodatna slika žalosnog stanja srpskog zdravstva.

Aktivisti ove organizacije su želeli da provere kako to funkcioniše u praksi, predstavljajući se kao pacijenti. „Veliki broj ovih savetnika nije uopšte znao odgovor na pitanje šta da radim jer mi je specijalistički pregled zakazan za 2,5 meseca?“, navodi Ana Pecarski. Posebno je zanimljivo je da je veliki broj savetnika preporučio pacijentima da nađu neku vezu. Jedna od savetnica je rekla da svi živimo u vremenu bolesti i da ne može da pomogne, druga je pitala zar ne poznaje baš nikoga u Domu zdravlja ko može da sredi raniji pregled…

Neki savetnici, čiji su kontakti na sajtu, nisu ni znali da su imenovani na tu dužnost. Pojedini su pacijentima rekli da nikako ne pišu prigovor jer će to samo da oduži postupak. „Samo dvoje od 54 savetnika koje smo kontaktirali širom Srbije uspeli su da pacijentima daju korisne savete i konkretne korake koje bi trebalo da preduzmu u datoj situaciji“, dodaje Pecarski.