Godina je 1993, a Hilandarska ulica u Požarevcu sveže pošljunčena, prošao je i greder, kao što uvek prođe u izbornim godinama. Šestogodišnji klinac mrgodno pozira za fotografiju pred polazak u školu, odeven onako kako samo brižna mati može odenuti sina u doba hiperinflacije, a da to ipak ima dimenziju svečanosti. Kuća tek ima ploču i nije malterisana, nikla je – kao i sve ostale u naselju – bez građevinske dozvole, kanalizacija i toplovod su misaone imenice o kojim će možda smeti da se sniva u nedefinisanoj budućnosti. Vetar nosi miris Plazma keksa, fabrika je samo 500 metara severoistočno, iza zapuštenog rasadnika koji služi kao divlja deponija. Plazma i Sloba, dva požarevačka brenda za koje se zna u belom svetu.

***

Deda Mile je bio disciplinovani glasač socijalista, Dačića je psovao jer je „izdao Slobu“, ali je i dalje penzionerski išao na biračko mesto što se kaže „u ranim jutarnjim časovima“, ubeđen da ne treba glasati za ličnost nego za Partiju. Voleo bih da znam šta bi deda rekao curi što se pre ovih poslednjih izbora iz lokalne centrale SNS-a telefonski javila mojoj babi da pita mogu li stranka i premijer Vučić računati na njihov siguran glas. Baba se naime učlanila u SNS u nekom tripu da je to put do državnog posla za njenog drugog unuka. „Imamo u evidenciji i gospodina Milorada“, rekla je naprednjakinja preko telefona. Mora da ju je razočaralo što dedin glas ipak neće dobiti. Naime, osim što nikad u životu ne bi glasao za Vučića i što bi ga razdražilo već i ono „gospodin“, deda Mile je opravdano sprečen činjenicom da je umro pre pet godina.

Nije deda stigao da sazna da je veliko P sa kojim je izgovarao reč „partija“ danas u Požarevcu i Srbiji rezervisano za stranku presvučenih i preumljenih radikala. Ni da će, posle ovih izbora, njegov SPS u Slobinom gradu prvi put od uvođenja višestranačja biti opozicija. Šuška se da će naprednjaci, uprkos apsolutnoj većini, pozvati Demokratsku stranku i dati joj dva direktorska mesta u javnim preduzećima. Tako se trguje u provinciji – po kafanama se dogovori komadanje plena, ko će u koju fotelju, onda se naprave konkursi, sve zvanično i po propisima, samo što na konkursima prođu uvek i bez izuzetka oni s ispravnom članskom kartom, dok se na obrazovanje, iskustvo i plan kandidata gleda kao na nepotrebne trivijalnosti. U zvaničnim zapisnicima komisije budući se foteljaši boduju u dve kategorije – „usmeni razgovor“ i „opšti utisak“. Logično, najlepše se razgovara i najbolji se utisak stiče o partijskim ortacima.

To što demokrate s otužnim izbornim rezultatom i dalje gledaju da uskoče u lokalne trange-frange govori da im je sposobnost učenja na nivou obične mazge. Deset hiljada ljudi u malenom Požarevcu išlo je na ulice dvaput dnevno, tokom više sedmica, rizikujući poslove i zdravlje, da bi 2000. srušili svog zemljaka sa vlasti. Dobili su beskonačnu traku postpetoktobaraca u foteljaškom ringišpilu, s prstima u svakom tzv. „projektu“, tenderu i temelju svake novoizgrađene zgrade. Nemac bi rekao da je to za demokratiju Armutszeugnis – svedočanstvo o jadu i bedi. Slab je adut to što oni nisu baš kao ovi, što su nešto manje alavi i što su im diplome prave.

Vučić je do kraja depolitizovao partiju, lišio je sadržaja tako što je obuhvatio sve i svojim ktitorstvom pokrio trabante, nebojše iz Beograda i vazduplohove. Lično garantuje i za svoju polupismenu ekipu u recimo Požarevcu, sa plakata se obraća samo on. Stranka je istovremeno postala paralelna država – hej, 600.000 članova računajući moju babu (kaže da ne plaća članarinu i da je glasala za Radulovića, ne znam da li da joj verujem), pa to je procentualno jači skor od Saveza komunista. SNS se ukazuje kao kolektivni Mr Wolf iz Petparačkih priča koji se odnekud pojavi i kaže: I solve problems. Na rešenje svojih egzistencijalnih problema tako čeka pola Požarevca, najbolji drugovi iz mladosti još su po roditeljskim kućama, razvlače studije, od džeparca kupuju cigarete i late makijato u kafićima na Korzou, grickaju plastične kašičice i nadaju se da će ih Partija negde već ugnezditi. Partija – ta se zajedička imenica odavno koristi samo u jednini.

***

Godina je tekuća 2016, zemlja i prašina su pojele šljunak u Hilandarskoj ulici, ni gredera nije bilo. U susednoj Dečanskoj su bili pametniji, na nekim od prošlih izbora izglasali komšiju za gradskog odbornika, pa je njihova ulica asfaltirana. Zato su u Hilandarskoj par dana pred izbore, umesto drvenih, na o-ruk postavljeni betonski stubovi za rasvetu. Na svaki je, kao atačment koji se podrazumeva, nalepljen plakat s kojeg Vučić u ime Partije obećava bolji život. Plakati su zalepljeni visoko, tako da ih može skinuti samo entuzijasta s merdevinama. Takvih nema. Kuća ima sprat i fasadu boje kajsije. Okolne su ili hronično u sivoj fazi gradnje ili ukrašene gipsanim radovima, već u zavisnosti od toga da li vlasnik živi od srpske ili gastarbajterske plate. Ništa još nije legalizovano, toplovod je misaona imenica o kojoj će smeti da se sniva u nedefinisanoj budućnosti. Vetar nosi miris Plazma keksa, koji dopire iza zapuštenog rasadnika na kojem su gomile đubreta i crkotina dostigle neslućene razmere. Sve fabrike u industrijskoj zoni, osim te jedne, odavno su zarasle u korov.

E da, prošla je pre nekoliko godina kanalizaciona mreža! Otac i ja kopali do priključka. Septičke jame su zatrpane, preživele su samo figurativne i dostižu napredne dubine.