Edvard P. Džozef je predstavljen kao kritičar spoljnopolitičkog kursa Aleksandra Vučića između Brisela, Moskve i Pekinga, ali i njegove autoritativne vladavine. Novinar je najpre pojasnio nemačkoj publici da je „Srbija za Brisel istovremeno ključna država i problematičan slučaj“.

Na novinarsko pitanje da li je Srbija makar formalno ostaje na pristupnom putu Evropskoj uniji, Džozef je odgovorio nedvosmisleno: „Srbija se ni u kom slučaju – ni na koji način! – ne kreće dalje ka članstvu u EU. Za dvanaest godina kao kandidat za članstvo u EU, Srbija je otvorila 22 od 35 poglavlja; Albanija je za godinu dana svoje kandidature otvorila svih 35 poglavlja. Srbija je do sada zatvorila samo dva poglavlja; Crna Gora je zatvorila 13 poglavlja i dalje teži da sva poglavlja zatvori već ove godine.“

„Odgovor, dakle, počinje onim što smatram ključnim zapažanjem: deklarisano interesovanje Srbije za članstvo u EU je šarada – ona omogućava Beogradu da i dalje prima sredstva EU, uključujući i sredstva iz Plana rasta, a istovremeno da širi svoja ’strateška partnerstva’ sa Rusijom i Kinom.“

Edvard P. Džozef potom je pojasnio svoju procenu rekavši da EU zna da je kurs Beograda ka EU „šarada“, ali ipak nastavlja da finansira zemlju.

„Time Evropska unija primenjuje dvostruke standarde: iako Srbija odbija da uvede sankcije Rusiji ili Iranu, Brisel nastavlja podršku. Komesarka EU za proširenje Marta Kos nedavno je izjavila da je novi zakon o pravosuđu u Srbiji ’ozbiljan korak unazad’ na navodnom putu Beograda ka EU. U najnovijem izveštaju Evropske komisije izričito se navodi: ’Postoji antievropski narativ koji nije vidljiv samo u srpskim medijima, već ga koriste i politički funkcioneri na najvišim nivoima.’ Ukratko: ko želi da razume ono što već dugo nazivam prevarom Srbije u odnosu sa EU, time dobija polaznu tačku za procenu srpske demokratije.“

Kako se potkopava demokratija

Na primedbu novinara da je njegova ocena kako je kurs Srbije ka EU obmana možda preoštra, Džozef je odgovorio ovako: „Procenimo stanje srpske demokratije – i mehanizme kojima Aleksandar Vučić potkopava tu demokratiju – na osnovu onih koji to najbolje znaju: građana Srbije.“

Potom je taksativno nabrojao sve događaje od pada novosadske nadstrešnice do danas, proteste u više od 400 mesta širom zemlje, te pomenuo i 15. mart prošle godine za koji je rekao da se smatra „najvećim protestnim okupljanjem građana Srbije u istoriji“.

Pomenuo je i represiju koja je usledila, a potom konstatovao: „Mehanizmi kojima Vučić ostaje na vlasti podudaraju se sa faktorima koji pokreću proteste: zastrašivanje, zloupotreba moći, nedostatak odgovornosti, uz dominaciju nad medijima, populizam i partijski klijentelizam.“

Nerazjašnjena upotreba zvučnog oružja tog datuma, prema Džozefu, pokazala je strah režima od gubitka vlasti. Džozef dodaje da je iz tog straha, Vučić okupio navodnu grupu kontraprotestanata. „Među njima su bili i poznati nasilnici i kriminalci.“

Džozef potom upozorava: „Nastavljaju se pritisak na novinare i aktiviste, kao i nasilje nad njima. To je više puta dokumentovala najvažnija novinarska organizacija, a često i pravno potkrepila. Postoji ozbiljna zabrinutost da bi i preostali nezavisni mediji, naročito N1, uskoro mogli da dođu pod uticaj vlasti. Iz solidarnosti, nemački ministar spoljnih poslova Vadeful dao je N1 ekskluzivni intervju prošlog novembra.“

„Srbija nije Belorusija Balkana“

Na pitanje novinara zašto vlast predsednika Vučića ipak ostaje stabilna, Džozef je mehanizme kontrole i uticaja uporedio s onima u Mađarskoj, pa i u Iranu, gde se, kaže, vidi da „i nepopularne vlade mogu imati znatnu podršku – i da se ta podrška lako mobilizuje. U Srbiji je vlast prožeta partijskim kadrovima čija radna mesta zavise od vladajuće stranke. Delovi stanovništva su takođe imali koristi od Vučićeve ekonomske politike.“

Edvard P. Džozef  upozorava da je upotreba termina kao što je „srpski Majdan“ i „obojena revolucija“ neprimeren u ozbiljnim analizama: „Upravo taj izraz koriste Beograd i njegovi saveznici u Moskvi kako bi diskreditovali opoziciju. Srpski i ruski predstavnici tvrde da je reč o spolja vođenoj ’obojenoj revoluciji’. Istina je suprotna: Rusija i Kina se mešaju u unutrašnje prilike.“

Džozef dodaje da za Srbiju zapravo ne postoji strateška alternativa Evropskoj uniji: „Srbija ne može postati Belorusija Balkana.“ Podsetio je da je svojevremeno napisao kako bi „napredak Kosovo ka NATO primorao Srbiju da se suoči sa realnošću“.

Potom je dodao da „Beograd pod predsednikom Aleksandrom Vučićem već dugo manipuliše Sjedinjene Države i Evropsku uniju lažnim balansom“.

Zašto Podgorica napreduje, a Beograd zaostaje?

Na novinarsko pitanje da li i Zapad snosi deo odgovornosti za dugotrajnu stratešku neodlučnost Beograda, Džozef je između ostalog rekao: „Umesto da Srbiju udalje od Vladimira Putina i Si Đinpinga, SAD i EU su dozvolile prisustvo ruskih propagandnih medija poput RT i Sputnjika u Srbiji. Evropska unija takođe snosi deo odgovornosti. Tadašnji nemački kancelar Olaf Šolc je 2024. posetio Beograd radi litijumskog partnerstva, ali bez konkretnih rezultata. Projekat je naišao na snažno protivljenje javnosti, a kompanija Rio Tinto ga je obustavila.“

Predlog Vučića i albanskog premijera Edija Rame o „faznom približavanju EU“, Džozef naziva „trojanskim konjem“ iza kojeg se „krije namera da se uspori proces proširenja i unaprede politički interesi dvojice lidera“. Prema Džozefu, cilj Beograda je i da uspori Crnu Goru inače bi Vučić „morao da objasni zašto Crna Gora napreduje, a Srbija zaostaje“.

Džozef na kraju izvlači sledeći zaključak: „Kao vodeća zemlja Berlinskog procesa, Nemačka bi trebalo jasno da poruči: sprovedite reforme i možete postati punopravne članice Evropske unije.“

*Ovaj izbor iz štampe sadrži citate, odlomke i sažetke iz medija na nemačkom jeziku i ne odražava stavove redakcije.