Širom Hrvatske sinoć su zapaljene sveće u znak sećanja na slom odbrane Vukovara koji je tri meseca 1991. odolevao napadima Jugoslavenske narodne armije i srpskih paravojnih snaga. Građani su se tako spontano i tradicionalno okupljali u ulicama koje nose ime Vukovara, a što je uvod u današnju zvaničnu komemoraciju. Jer Vukovar je u kolektivnoj svesti Hrvatske zapisan kao sinonim za besmislena i uzaludna ratna razaranja.

Zbog epidemioloških mera, Ministarstvo branitelja i zdravstvene vlasti pozvali su građane da u što manjem broju dolaze u Vukovar i ulaze u Kolonu sjećanja koja će se kretati istim putem kao i kolona preplašenih Vukovaraca 1991. godine – od gradske bolnice, do Memorijalnog groblja.

-pročitajte još: Da li je pomirenje moguće dok su zločinci na slobodi?

Nepravedno i prema živima i prema mrtvima

Iako je Vukovar danas lep i ugodan grad za život, njegovo ime nosi jak emotivan naboj, priziva slike apokaliptično razrušenog grada, pokolja ranjenih hrvatskih vojnika i razularenih pijanih hordi koje pevaju pesme o klanju Hrvata uz ciničnu šokiranost međunarodne zajednice. To je nepravedno prema živima, tvrde brojni Vukovarci, a moglo bi se reći da nema pravde ni za mrtve koji su tako postali, ne svojom krivicom, svojevrsna ideološka toljaga u političkim obračunima koje redovno prethode zvanično proglašenom Danu sjećanja na žrtvu Vukovara i Škabrnje.

Tako se, između ostalog, svake godine propitkuje koliko će politički razjedinjenih kolona biti, ko će hodati u čijoj, ali i ko će zvanično predstavljati srpsku nacionalnu manjinu. A srpska manjina pak s druge strane tu manifestaciju kolektivnog žaljenja doživljava i kao instrument nametanja kolektivne krivice. I ove godine će u koloni koračati „Plenkovićev i Pupovčev čovek za mirovne misije“, potpredsednik Vlade Boris Milošević, najviše rangirani predstavnik srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj.

-pročitajte još: Pomirenje u Hrvatskoj: Načinjen je prvi korak

Koliko još do srećnije budućnosti?

„Vukovar zaslužuje da u sve ostale dane bude grad života, grad tolerancije, dijaloga i različitosti, te grad koji gradi srećniju sadašnjost i budućnost“, rekao je pre nekoliko dana Milošević.

„Mi bi trebalo da živimo svoje živote, a ne smrti svojih mrtvih, a ne mržnje svojih i tuđih istorijskih neprijateljstava. Trebalo bi da živimo živote svoje dece, ukoliko ne želimo da njihove živote živi neko drugi. Trebalo bi živeti budućnost svoje dece, a ne prošlost očeva, dedova i pradedova. Ne bi trebalo živeti u krugu, u kolu smrti, mržnje i strašne prošlosti naših predaka“, reči su poslanika u hrvatskom Saboru i predsednika Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca koji je pre nekoliko dana s Miloševićem i izaslanikom predsednika Srbije Veranom Matićem, odao počast svim žrtvama Vukovara bacanjem venaca u Dunav.

No, gledanje u prošlost je lakše i politički sigurnije od vizionarstva. Tako je hrvatski glumac srpskih korena Rade Šerbedžija ostao bez termina za koncert u Vinkovcima. Gradske vlasti su, naime, zaključile da je 15. novembar suviše blizu godišnjici pada Vukovara. Šerbedžija je rekao da je reč o politikantskoj odluci, ali će zbog publike koncert održati u decembru.

„Kao što je zadatak lekara da brinu o zdravlju ljudi, zadatak nas umetnika je da brinemo za duhovno zdravlje ljudi za koje snimamo filmove, igramo pozorišne predstave i ponekad pevamo svoje pesme“, napisao je Šerbedžija na društvenim mrežama.

No, Vukovar je i tačka obračuna ideološki podeljenih etničkih Hrvata, što je bilo vidljivo i u „slučaju trafostanica“, u zagrebačkoj četvrti Lanište. U želji da, najčešće banalnim porukama, zauzmu što veći broj javnih gradskih površina, pripadnici navijačke grupe Bad Blue Boys oslikali su taj objekat Hrvatske elektroprivrede s motivima vukovarskog vodotornja i Memorijalnog groblja, ali i likom osuđenog ratnog zločinca Slobodana Praljka.

Saborski propisano domoljublje

Intervencijom levo-zelene gradske vlasti, osim Praljka, krajem oktobra s trafostanice je uklonjen i „spomen na Vukovar“, što je izazvalo žestoke reakcije braniteljskih udruženja i desnih stranaka. Gradonačelnik Tomislav Tomašević, za kojeg je sasvim jasno da ne podržava takvu estetiku u javnom prostoru glavnog grada, brže-bolje je izašao pred novinare kako bi objasnio da je reč o nesporazumu, te najavio da će se obnovljeni „mural Vukovara“ po hitnoj proceduri legalizovati.

Još žešće napade doživeo je kolumnista Boris Dežulović koji je preko portala N1 upozorio da je Vukovar zbog politizacije „do kraja ispražnjen od svakog pojedinačnog značenja, svrhe i smisla, tek konfekcijski grobljanski lampion kao šuplji plastični totem za raspirivanje domovinskog zajedništva i uterivanje domoljublja u kosti.“ U tekstu naslovljenom „Jebo vas Vukovar“, Dežulović je napisao: „Jebo vas Vukovar. Odavno je to trebalo reći, pa kad Grad Heroj to ne može – jer mrtva usta ne govore – evo ja ću.“

Ali, desne stranke uhvatile su se za formu, zanemarujući sadržaj. Iako je namera bila upravo suprotna, kako autor ističe, Ministarstvo branitelja optužilo je Dežulovića za „izrazito grub i primitivan način vređanja žrtve koju je podneo Vukovar u Domovinskom ratu“. Između ostalog, Ministarstvo upozorava da se Dežulović ogrešio o zvanično propisani narativ koji definiše Deklaracija o Domovinskom ratu prihvaćena u Saboru. Hajka pokrenuta na kolumnistu rezultirala je činjenicom da je on primio više stotina pretnji smrću zbog čega je dobio i policijsku zaštitu.

Grad je živ

Kako bi onda trebalo obeležavati godišnjice jednog od najstrašnijih dana u hrvatskoj istoriji – to je pitanje koje se postavlja iz godine u godinu. Ne previše inventivni levi deo Hrvatske proteklih godina samo je kolutao očima na kanone obeležavanja „pada Vukovara“, ističući uz to da bi on trebalo da bude, recimo, slavljenje života uz balone i sportska takmičenja. Desni deo zadovoljan je sadašnjim stanjem koje čini i veliki deo njegove političke platforme merenja domoljublja.

Građani Vukovara pak, kao i proteklih godina, poručuju da bi njihove rane i način na koji će ih lečiti trebalo ostaviti njima samima. U razgovoru i dalje ističu da su nezadovoljni slikom Vukovara koju nameću politika i mediji, a za svoj grad kažu da nije grad-grobnica. Verovatno bi se s njima složio i novinar Siniša Glavašević koji 19. novembra 1991. godine odveden iz vukovarske bolnice na masovno stratište Ovčara: „A grad, za nj ne brinite, on je sve vrijeme bio u vama. Samo skriven. Da ga krvnik ne nađe. Grad – to ste vi“ – njegove su reči koje se prigodno ponavljaju iz godine u godinu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu