Ispitivanja javnog mnjenja pred izbore u poslednje vreme više liče na lutriju. Nedavno su ankete u Britaniji ukazivale na tesnu trku između torijevaca i laburista – a torijevci su onda ubedljivo osvojili apsolutnu većinu. Predviđan je neizvestan ishod referenduma o škotskoj nezavisnosti kao i referenduma u Grčkoj o merama štednje. Na kraju je u Škotskoj razlika između dva tabora bila deset odsto, a u Grčkoj čak 22 procenta. Slično je bilo u Izraelu, gde istraživači javnog mnjenja nisu mogli ni da naslute ubedljivu pobedu premijera Netanjahua.

Greške, dakle, tako krupne da mogu da uzdrmaju poverenje u ankete uopšte. Da li onda treba verovati predviđanjima pred unutarstranačke izbore kod američkih republikanaca i demokrata i, konačno, pred predsedničke izbore?

Kako se uzme, kaže Čarls Frenklin, suosnivač stranice pollster.com. Podseća da su na prošlim predsedničkim izborima 2012. anketari odradili precizan posao. „Prosek svih anketa je tačno predvideo pobednika u svim federalnim državama osim Floride, na kojoj je bilo veoma, veoma tesno.“ Ali zato su prošle godine, dodaje Frenklin, „sve ankete omašile u trci za guvernera Kentakija. A opet, nekoliko sedmica kasnije, ankete su bile tačno predvidele guvernera Luizijane, i bile jako blizu tačnog odnosa glasova.“

Bežični problem

Ankete u Sjedinjenim Državama i drugde sve se češće suočavaju s tehničkim problemom koji utiče na njihovu pouzdanost. Naime, sve manje ljudi uopšte ima fiksne telefone u kući. Tradicionalno se ankete uglavnom obavljaju putem fiksne telefonske mreže, posebno u SAD gde osoba koja prima poziv najčešće mora da plati deo troškova tog poziva. Kako sve više porodica poseduje samo mobilne telefone, teže je dobiti dobar uzorak jer brojevi mobilnih telefona obično nisu u imenicima anketara, kaže Donald F. Ketl, profesor javnih politika na Univerzitetu Merilend. „Štaviše, danas je lako identifikovati ko zove, pre nego što se javiš – posebno na mobilnim telefonima.“

Mnogi ljudi se ne javljaju na nepoznate brojeve ili prvo puste da odgovori telefonska sekretarica. A osim tog tehnološkog napretka ima još jedan trend – sve manje ljudi uopšte želi da učestvuje u anketama. Prema jednoj studiji iz 2012. tek devet odsto ljudi uopšte hoće da odgovori na pitanja anketara. Majkl Stil, profesor statistike na Univerzitetu Pensilvanija, kaže da su ankete u kojima tek svaki deseti ispitanik pruži odgovor – bezvredne.

Drugačijeg je stava istraživač Čarls Frenklin. On kaže da slab odziv po sebi ne mora da upropasti anketu. „Slab odziv nije važan sve dok razlozi za apstinenciju od ankete nisu političke prirode.“ Recimo tamo gde glasači jedne partije posebno ne veruju medijima i anketarima pa u pravilu odbijaju učešće, anketa će pokazati manju podršku toj partiji od realne. Frenklin kaže da ankete zapostavljaju mlađe i slabije obrazovane ljude jer je do njih teže doći. Ponekad se, dodaje naš sagovornik, ta mogućnost greške može oslikati statistički.

Previše republikanaca

Teško je predvideti ishod neizvesne borbe – posebno za republikansku nominaciju – jer različite ankete primenjuju različite metode. Stoga i predikcije mogu prilično odudarati. „Da biste razumeli anketu, morate da znate tačna pitanja i na koji način je sačinjen uzorak“, kaže stručnjak za statistiku Stil. „Najkorisnije ankete su one koje su ponovljene. Tada bez obzira na moguću dvosmislenost pitanja dobijate više informacija tako što uporedite rezultate prve i ponovljene ankete.“

Donald F. Ketl navodi da je nevolja kod republikanaca i to što ih u trci učestvuje čak 12, a u jednom trenutku ih je bilo 15. „Veliki broj kandidata posebno u malim federalnim jedinicama u kojima je teško napraviti reprezentativni uzorak od onih koji žele da učestvuju u anketi znači da će mnogi kandidati biti na nivou statističke greške.“ Da li onda, uz tolike nedoumice, treba verovati anketama? „Ne verujem im nimalo“, kaže Ketl. „Ali kao i svi ostali, čitam svaku anketu na koju naiđem.“