Tokom vanredne sednice Saveta bezbednosti UN sredinom prošle nedelje u Njujorku, libanski premijer Nadžib Mikati izjavio je da Izrael vodi „prljavi rat“ protiv Libana.

Izraelje odgovoran za neviđenu eskalaciju u Libanu i za ubistvo stotina civila u roku od nekoliko dana, „uključujući i mlade, žene i decu“, rekao je Mikati.

Zbog toga se, dodao je, nada zajedničkoj izjavi Francuske i SAD, koja bi dobila međunarodnu podršku i koja bi okončala „rat“, istakao je Mikati. Izrael je, međutim, to odbacio.

Taj govor pokazuje da je libanska vlada u velikoj meri nemoćna u sukobu Izraela i Hezbolaha. Ona nema značajan uticaj ni na postupke Izraela, niti na postupke Hezbolaha. Ovih dana se na dramatičan način pokazuje hronična slabost libanske vlade i države.

Duga istorija slabosti vlade i države

Ta slabost ima dugu istoriju. „Libanje početkom 20. veka osnovan kao država hrišćanskih Maronita u savezu sa silom zaštitnicom, Francuskom“, podseća Markus Šnajder, šef Regionalnog projekta za mir i bezbednost na Bliskom istoku, pri predstavništvu nemačke Fondacije Fridrih Ebert u Bejrutu.

„Prvobitni problem je bio u tome što je država od samog početka obuhvatala velika područja s nemaronitskim stanovništvom. Konfesionalizam je na kraju bio kompromis da bi se uključile i druge grupe stanovništva. To je, međutim, sprečilo formiranje jakog nacionalnog identiteta i države.“

Takvu konfesionalnu strukturu dodatno je oslabio libanski građanski rat koji je izbio 1975. godine, a u kojem su se međusobno sukobile tri najveće verske grupe u zemlji – šiiti, suniti i maronitski hrišćani.

Nakon završetka rata 1990. godine, Liban je uspostavio uravnoteženi konfesionalni sistem, koji je trebao da uskladi interese različitih verskih grupa.

„Taj sistem je, međutim, doveo do toga da te grupe neprestano pokušavaju da ostvare sopstvene interese na štetu drugih grupa“, kaže Šnajder.

„To i dalje slabi državu i to se može videti na primer u činjenici da zemlja od 2022. nije uspela da se dogovori o izboru predsednika države.“

Podela u društvu povezana je i s raširenom korupcijom. „Ako ne postoji jaka država, koja bi se borila protiv centrifugalnih sila unutar zemlje i institucija, lako se stvara oligarhijski sistem u kojem se svako bori za sopstvene interese“, zaključuje Šnajder.

Nemilosrdni Hezbolah

Uz to, zemlja pati zbog šiitskog Hezbolaha, organizacije koju su SAD, Nemačka i nekoliko arapskih država sa sunitiskim stanovništvom označili kao terorističku.

Hezbolah je nastao 1982. godine tokom građanskog rata u Libanu. Od samog početka dobijao je značajnu podršku iz Irana, posebno vojnu.

Eksperti koji rade za Vilson Centar, čije je sedište u Vašingtonu, još 2022. su oružano krilo Hezbolaha okarakterisali kao „najmoćniju nedržavnu vojnu silu na Bliskom istoku, a verovatno i u svetu“.

Hezbolah je taj koji je, nakon početka rata u Gazi u jesen prošle godine, ispaljivao rakete na Izrael – bez ikakve konsultacije s ostatkom libanske populacije.

„U suštini, Hezbolah je libansku politiku i Liban uzeo kao taoce“, navodi ekspertkinja za Bliski istok Keli Petilo iz berlinskog trusta mozgova Evropski savet za spoljne odnose, opisujući tako osnovnu strategiju te šiitske paravojske.

Slaba vojska

Slabost države takođe se ogleda i u pasivnosti libanske vojske. Posebno na jugu Libana ona se nalazi u dilemi: na osnovu Rezolucije 1701 Saveta bezbednosti, ona tamo sarađuje s mirovnim snagama Ujedinjenih nacija UNIFIL. Jedna i druga strana imaju po 15.000 vojnika.

Njihovo prisustvo povezano je s libanskim ratom iz 2006: tada je Izrael zauzeo položaje na jugu Libana. Ako se izraelske trupe jednog dana povuku, te dve vojne formacije trebalo bi zajednički da obezbede da na ta mesta ne dođu naoružane libanske paravojne jedinice.

Na tom području trebalo bi da budu prisutne samo trupe koje je ovlastila libanska vlada. Međutim, Hezbolah tu odredbu do sada nije poštovao: on je i dalje prisutan na tom području.

Libanska vojska je, vojno gledano, relativno nemoćna. Prema indeksu Global Firepower, koji upoređuje vojnu snagu nacionalnih vojski širom sveta, libanska vojska zauzima 118. mesto od ukupno 145 oružanih snaga.

Ona ne bi mogla da pruži ozbiljan otpor izraelskoj vojsci, koja se po istom indeksu nalazi na 17. mestu. Isto tako, nije u mogućnosti ni vojno da suzbije Hezbolah. „To bi Liban moglo da odvede u građanski rat“, kaže Markus Šnajder.

Najveći problem libanske vojske ipak je bio i ostao – onaj politički. S obzirom na to da vojska nije pod kontrolom jedne konfesionalne grupe, ona se generalno smatra jednom od retkih nadkonfesionalnih institucija u zemlji, kaže Šnajder.

„Međutim, vojska je ujedno oslabljena državnom i ekonomskom krizom. Zbog toga nju finansijski potpomažu, naročito kada su u pitanju plate. Iza toga stoji zabrinutost da bi, u slučaju sloma vojske, mogao da padne i kompletan libanski državni sistem. Političke probleme države, međutim, vojska naravno ne može da reši.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku